Nismo slepi, ali ne vidimo!

Grad Užice je domaćin prve akreditovane edukacije u Srbiji za slepe i slabovide osobe pod nazivom Blago onom ko je slepom oko.
U Užicu postoji oko 20 slepih i slabovidih osoba. Lokalna samouprava svake godine izdvaja novčana sredstva za osnovno školovanje slepe dece. Za Miloša Selakovića izdvojen je novac iz budžeta i za kasnije školovanje.

U okviru programa Blago onom ko je slepo oko, u sali Regionalne razvojne agencije, 20 polaznika iz socijalne službe grada obučava se za rad sa starim, teško vizuelno oštećenim, slepim i slabovidim osobama. Program edukacije ocenjen je srednjom ocenom 5 zbog specifičnog pristupa nastavi putem simulacije i demonstracije.

Svi polaznici obuke će proći kroz simulirane životne situacije povećanog rizika i koristiće specifična pomagala u tome. Nosiće prsluke sa povećanom težinom koji simuliraju staračku nepokretljivost, koristiće poveze za oči pa će, sa svim tim rekvizitima, probati da prođu kroz simulirane situacije. Cilj ovog programa je sprečavanje diskriminacije starih, teško vizuelno oštećenih kao i podrška inkluzivnom sistemu stanovanja. Želimo da odbacimo tu vekovnu diskriminaciju“, govori Užičanka, autor programa i edukator u gerontološkim centrima i u domovima za stare Tatjana Aleksić.

Edukator programa i jedini peripatolog u Srbiji sa punim radnim vremenom, Svetlana Vučković, svoj život posvetila je radu sa slepom decom iz cele Srbije. Deca se obučavaju za samostalno kretanje i orijentaciju u školi Veljko Ramadanović u Beogradu.

Okolina govori raznim mirisima i ukusima. Učeći govor okoline, deca se uče standardnim tehnikama kretanja i zaštitnim tehnikama pri kretanju. U prvoj fazi obuke, maksimalan akcenat se daje razvoju kompezatornih čula poput dodira, mirisa, ukusa, čula podloge pri hodu, čula prepreke. Kada se ta čula dovedu do savršenstva, u obuku se uvodi beli štap. Kada dete savlada punu tehniku belog štapa i kad budem 100 posto sigurna da se ono dobro i potpuno bezbedno kreće sa štapom, ono izlazi na ulicu i postaje aktivni učesnik u saobraćaju. U tom periodu deca se kreću u ulicama oko škole a kasnije se prelazi na gradsku orijentaciju. Deca se, nakon obuke, kreću kao mi sa vidom i spremna su za samostalni rad u budućnosti“, objašnjava peripatolog i profesor samostalnog kretanja i orijentacije Svetlana Vučković.

Entuzijazam i želju da se sam snalazi u prostoru pokazao je Užičanin i edukator programa Miloš Selaković. Miloš pohađa specijalizovanu školu za slepe i slabovide u Beogradu i višegodišnji je državni prvak u samostalnom kretanju.

Učenik sam druge godine medicinske škole u Beogradu. Idem sam od Zemuna do škole na Slaviji. Na časove orijentacije i samostalnog kretanja sam krenuo u mom trećem razredu. Do osmog razreda sam bio siguran u sebe. Ja sam vežbao i učio prvenstveno zbog sebe, da bi meni bilo, u životu, lakše da se krećem. Važno je imati srca i ne plašiti se okoline i ljudi. Imate dobrih ljudi koji hoće da pomognu. Ima i onih koji, kad vide čoveka koji ne vidi a u društvu je sa nekim, ne pitaju čoveka koji ne vidi hoće li da sedne nego pitaju tog drugog. To smeta čoveku koji ne vidi. Ponašaju se kao da je on mentalno retardiran ako ne vidi. Poruka za ljude koji gledaju sa strane jeste da se osoba koja ne vidi ne razlikuje od drugih ljudi. Ona samo ne vidi a taj nedostatak se, bar 70 posto, može nadoknaditi“, priča Miloš Selaković.

Program edukacije Blago onom ko je slepo oko predstavlja početak saradnje između Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, Republičkog zavoda sa socijalnu zaštitu i lokalne samouprave.

U narednom periodu trudićemo se da taj nivo saradnje učinimo još većim. Razmišlja se i o otvaranju dnevnog centra za slepe i slabovide osobe“, poručuje član gradskog veća zadužen za brigu o porodici i omladinsku politiku Branko Gavrilović.

Zakon o socijalnoj zaštiti predviđa da svi pružaoci socijalnih usluga moraju imati određen broj akreditovanih seminara. Njihova edukacija će se nastaviti i u Užicu u naredne tri godine.

 

Оставите одговор