Lični pratilac (ni)je alternativa stručnjaku

O zanimanju pedagoški asistent prvi put se u medijima povela priča kada je pre 17 godina započet projekat „Jednake šanse”, kako bi se potpomogla inkluzija romske dece u obrazovni sistem Srbije.

Foto: rtv.rs

NOVI SAD: O zanimanju pedagoški asistent prvi put se u medijima povela priča kada je pre 17 godina započet projekat „Jednake šanse”, kako bi se potpomogla inkluzija romske dece u obrazovni sistem Srbije.

U međuvremenu je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ovaj vid dodatne podrške proširen na decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Međutim, predlog Interresorne komisije, koja odlučuje kome će dodeliti ovakvu uslugu, najčešće ostaje mrtvo slovo na papiru jer stručnjaka koji bi trebalo da budu desna ruka nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima nema dovoljno. Zbog toga neki od roditelja pristaju na jedinu opciju – ličnog pratioca, koji suštinski nije nikakva alternativa, potvrdila nam je Marija Protić iz novosadskog Udruženja roditelja „Klackalica”, osnovanog upravo radi unapređenja prava i položaja takve dece.

S ovim problemom borim se još od 2015. godine i nikako da ga rešim, kako za svoju ćerku, tako indirektno i za neku drugu decu. On i jeste nastao jer je u praksi dozvoljeno da lični pratioci, čije su usluge iz domena socijalne zaštite, prisustvuju nastavi i tako rade posao iz jednog sasvim drugog resora, kaže Marija Protić, inače majka devojčice sa dijagnozom autizma koja se samostalno kreće, oblači, hrani, dodajući da je nedavno podnela žalbu budući da članovi Interresorne komisije nisu izašli na teren, jer bi u tom slučaju zaključili da njenom detetu pratilac i ne treba.

Kako bi skrenula pažnju javnosti, Protićeva je pre tri godine na tribinu o mreži podrške inkluzivnom obrazovanju povela transrodnu osobu Daniela Pintera, inače pravnika, predstavivši ga kao budućeg pedagoškog asistenta svoje ćerke.

Sad se toj parodiji na parodiju od našeg društva, koje uopšte ne zna šta je diskriminacija ni šta su ljudska prava, svi se smejemo, ali ono što zapravo osećamo jeste tuga do bola. Zahvaljujući toj medijskoj pažnji ne mogu više da se mešaju nadležnosti resora obrazovanja i socijalne zaštite. Nastavni kadar i direktori škola uvideli su da se moraju uključiti u zapošljavanje osoba za sve vidove podrške deci i da nije u redu da roditelj dovede tek nekog sa ulice, zaključuje.

Ministarstvo prosvete je tokom 2018. godine, nakon obuke, angažovalo 50 novih pedagoških asistenata, koji su raspoređeni u osnovne škole sa većim brojem dece romske nacionalnosti, što sa 140 postojećih čini grupu od 190 zaposlenih u osmoletkama. U Novom Sadu ih, prema rečima sagovornice, ima tek petoro, i to u OŠ „Dušan Radović”, „Jožef Atila” i „Vuk Karadžić”.

Radno mesto pedagoškog asistenta institucionalizovano je aprila 2011. godine, kada je istovremeno obezbeđeno i finansiranje zarada iz republičkog budžeta. Iste godine je uvedeno u klasifikaciju zanimanja Republičkog zavoda za statistiku. Izrada pravilnika kojim će se preciznije odrediti uslovi i kriterijumi za angažovanje ovog kadra od juna ove godine zaduženje je Radne grupe koju je oformilo Ministarstvo prosvete.

Po sadašnjem pravilniku, pedagoški asistent može da bude lice sa četvrtim stepenom stručne spreme, što je apsurd. Po meni bi trebalo da postoji neka vrsta dupliranog nastavnog kadra. Predlagala sam i Radnoj grupi pri Školskoj upravi, a i Ministarstvu, da to budu apsolventi, tehnološki viškovi i nastavnici bez punog fonda časova, ali stalno su kao izgovor navodili zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, kaže Marija Protić.

Kao primere dobre prakse navodi Vršac i Bačku Palanku, koji pedagoške asistente finansiraju iz budžeta lokalne samouprave, dok je Opština Pančevo iskoristila IPA fondove. Model bi se, dodaje, mogao preuzeti i iz susedne nam Hrvatske, gde ovaj posao obavljaju tzv. pomoćnici u nastavi, kakvih ima oko 2.000, a plaćaju ih Evropska unija, lokalna samouprava i Republika Hrvatska.


Roditeljske muke i nakon punoletstva

Otkako je 2009. ukinuta lekarska komisija za kategorizaciju, svako dete ima pravo da pohađa redovnu školu, te je, prema tvrdnjama naše sagovornice, sve manji broj učenika u specijalnim školama, zbog čega se one postepeno pretvaraju u resursne centre i zdravstvene ustanove.

Dok su deca u školi, roditelji se nekako i snalaze, mada mnogi, najčešće majke, budu prisiljeni na razne načine da sami daju otkaz, dodaje ona, priznajući kako se i sama morala boriti da sačuva mesto nastavnika matematike.

Kako kaže, najveći problem nastaje nakon navršenih 18 godina, kad treba obezbediti personalnog asistenta, a tek je njih teško naći, pa socijalna zaštita umesto toga nudi sada zakonski odraslim osobama boravak u ustanovama i oduzimanje poslovne sposobnosti, nakon čega se gube sva ljudska prava.


S. Milačić

Objavljeno: 29. 08. 2019.

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: S. Milačić