Mama, je l‘ boli kad voda ulazi u telo?

Onda je došla vojska. Moju majku, koja je bolesna, i kuma, koji je osoba sa invaliditetom, stavili su u džip. Nudili su i nama da nas prevezu,

MARIJANA NENADIĆ SA ĆERKAMA SE PROVLAČILA KROZ BUJICU

Ne mogu da opišem taj osećaj kada me je moja mlađa ćerkica zagrlila, u noći između petka i subote, kada je voda toliko nadošla da se moglo jedino čamcima i rekla mi: „Mama, ja se sada stvarno plašim“, a onda, u jednom trenutku, i upitala: „Je l‘ boli kad ulazi voda u telo?“, misleći da ćemo se udaviti… Sada je sve to prošlo. Najbitnije je da smo žive. Svoje devojčice bodrim da će biti bolje. I Biće! Mora! Mi majke smo lavice, priča za „Alo!“ Marijana Nenadić, koja je u subotu po podne sa svoje dve ćerke Jovanom (14) i Lenom (9) evakuisana iz OŠ „Jefimija“.

 – U petak rano ujutru čule su se sirene i policija. Iz porodične kuće koja je u centru Obrenovca premestili smo se kod kume, čija je kuća u drugoj ulici. Tu nije bilo ni kapi vode, ali je već posle možda nekih 40 minuta voda bila pola metra. Onda je došla vojska. Moju majku, koja je bolesna, i kuma, koji je osoba sa invaliditetom, stavili su u džip. Nudili su i nama da nas prevezu, ali kada sam videla da ima dosta starih, uhvatila sam ćerke za ruku i polako kroz vodu otišla u OŠ „Jefimija“ – priseća se Marijana.

U školi su ostali do subote po podne, kada su evakuisane.
– Škola je bila puna ljudi. Bili su i na hodnicima i u učionicama, na drugom i trećem spratu. Mi smo bili u sobi od oko 10 kvadrata, sa još šest osoba. Sećam se da smo skupljali pare da u prodavnici preko puta kupimo vodu. Vode nije bilo, pa sam uzela malo soka. Ali, to se odmah popilo. Dobar deo dana i celu noć bili smo i bez vode i hrane. Tek ujutru kada je došla vojska i crveni krst, dobili smo najneophodnije – priča ona.
Kaže da je noć u školi bila veoma teška za sve, a njoj lično, bilo je najgore jutro.
– Imali smo trudnicu kojoj je počeo porođaj, bilo je i mnogo male dece i starih… Inače, moja Lena je ujutru dehidrirala. Od stresa i straha nije ni jela ni pila, a prestala je i da priča. Jedan dečko Nikola držao ju je u naručju sat vremena dok nije stigla amfibija. Prve smo izašle. Svi su se maksimalno potrudili oko nas. Kad smo stigli do hotela u Obrenovcu, gde je bilo suvo, došlo mi je da poljubim onu zemlju. Posle su nas prevezli u Beograd. Ovde smo primljeni. Ništa nam ne nedostaje – navodi Marijana.

Kuća nam je srušena, ali je meni najžalije slika
– Čuli smo da su se neki poznanici udavili, i to su stvari koje nas šokiraju. Čuli smo sa više strana i da nam je srušena kuća. Bila je u samom centru. Ali, nismo dobili zvanično obaveštenje. To je naša porodična kuća. Tu smo svi živeli – mama, tata, brat, moje ćerkice i ja, a na spratu su živele moje dve tetke… Ali opet kažem, najbitnije je da smo svi živi. Moji su u Sportskom centru „Vračar“… Jedino što sam sa sobom ponela su dva para dečjih farmerki i dve majice, kao i tašnu sa ličnim dokumentima. Ništa više – priča Marijana, kojoj je, ipak, najteže što je ostala bez uspomena.
– Kad je reč o kući i onome što je ostalo u njoj, meni je, recimo, žao slika na kojima su moje devojčice kada su bile bebe. Lena zaplače za mačkom. Pita i da li se učiteljica spasla. A Jovani je žao maturske haljine. Svakoj od nas tri je nečega žao, ali idemo dalje – navodi Marijana, koja je sa svojim ćerkama smeštena u hotelu „Slavija“.

 

Оставите одговор