Deca i u šestoj deceniji

REPORTERI „NOVOSTI“ POSETILI DNEVNI BORAVAK BEOGRADSKOG CENTRA ZA OSOBE OMETENE U RAZVOJU
Vajanje, tkanje, pisanje čine smisao života i ublažavaju nevolju što su drugačiji

Nema ničeg od tuge, stida, ni od onog osećaja, punog predrasuda, da u Ustanovi koja se zove – Dnevni boravak za decu i omladinu opmetenu u razvoju sve mora da odiše nesrećom. U ovom „vrtiću“ u beogradskoj Šekspirovoj ulici, večita deca dane provode u igri, vajanju, slikanju, glumi, pisanju, vežbama…

Ovde baš ništa nije prevara. Nema montaže, nikakvog ulepšavanja. Sve izgovorene reči i pokreti su iskreni i bez šminke. Ovi ljudi koji nikada ne odrastu ne znaju da lažu, ili da misle zlo. Pa ni kada ih iz najvećeg mira probudi iznenadni bes. Kada su spremni da se potuku, kada viču ili nešto polome.

– Kada se dvoje vole, to je strašno lepo, ali u to ne treba verovati slepo – kaže nam jedan stih svoje pesme Helena Vrbančić (38).

U umetničkoj je radionici, baš je pravila kolaž za svoju simpatiju Dragana.

– Ovo mi je omiljena radionica, ali i dramsku mnogo volim – kaže Helena. – Pišem dnevnik svakog dana i sa još dvoje prijatelja zbirku poezije.

U pesmi o prijateljstvu koju su posvetili bivšim korisnicima, Helena, Željko i Tanja zabeležili su stih;

„Ima jedan mladić, uopšte nije loš, to je Džon Travolta Ivančić Miloš“.

Ostali drugari iz klupe su vajali figure od keramike, ukrasne kutije poslužavnike u dekupaž tehnici, neko je samo slikao. Najstariji korisnik ima 53, a najmlađi devet godina. Osim po starosti, u grupe su podeljeni i prema stepenu ometenosti.

Goran Stjepanvić rođen je sa Daunovim sindromom. Pohvalio nam se da je osvojio srebro u Irskoj na takmičenju u fudbalu. A voleo bi kad bi ovde u Centar došao da ih poseti Dule Vujošević, trener košarkaša Partizana.

Defektolog i voditelj dramske sekcije Danica Lazović priča kako se gotovo svakog dana iznenadi onim štio kaže ili napiše neko od korisnika. Često je nasmeju njihove šale ili to kako doživljavaju stvari koje ih okružuju.

– Sećam se kada je na naslovnoj strani jednog nedeljnika izašla slika glumačkog para koji je u seriji „Kraj dinastije Obrenović“ igrao Dragu Mašin i Aleksandra Obrenovića. Vladimir je insistirao da ga slikamo sa časopisom pored lica, a zatim je rekao da je sada i on ušao u istoriju – priseća se Danica.

Ona slika musavog dečačića koji je skupljen u nekom uglu sobe, skriven od pogleda, sklonjen od podsmeha, nestaje istog trena kada se uđe u Šekspirovu. Zgrada je nova, useljena pre oko tri godine, opremljena najboljim sadržajima, ukrašena radovima dece. Imaju čak i kulinarsku radionicu. Juče je u njoj bilo radno. Jasmin je pravio sos za špagete, druga grupa je spremala kolačiće od testa u raznim oblicima, a treća je čekala, spremna da degustira.

Bilo je živo i u tkačkoj radionici. Dok su drugi strpljivo vezli i tkali krpare, Željko Marković (42) ih je uveseljavao.

– Mnogo volim da pevam i da pišem pesme – kaže Željko, najpričljiviji korisnik Dnevnog centra u Šekspirovoj.

Verovatno i najpoznatiji, jer svoj dar za pevanje pokazao je u šou-programu „Ja imam talenat“. Već decenijama je korisnik ove ustanove na gradskom budžetu, pri Sekretarijatu za socijalnu zaštitu, i pre nego što je iz neuglednih baraka preseljena u modernu i izuzetno lepo opremljenu zgradu. Zbog hidrocefalusa i niza teških operacija, čestih epileptičnih napada, u svojoj 24. godini Željko je izgubio vid.

– Ovde sam kao neki zabavljač, zadužen za atmosferu – priča Željko. – Na takmičenju „Ja imam talenat“ dobio sam sva tri „da“ kada sam otpevao „Jedan čovek i jedna žena“. Publika me nagradila lepim aplauzom. Imao sam malu tremu, ali sam se prelepo osećao pred onolikim svetom. U stvari, ja volim sve da radim. Sve me zanima. Do sada sam učestvovao i u dosta predstava, nosio glavne role.

Željko rado dolazi u Šekspirovu. Tu su mu najbolji prijatelji, Helena i Tanja, sa kojima piše zbirku pesama. Ali odlazak u svoj pravi dom mu prija. Ima troje bratanaca i raduje se nedeljnom ručku kada doloze u posetu, a o njemu se brinu roditelji. Problem svih njih, večite dece, jeste pitanje starateljstva kada ostanu bez roditelja. Niko od njih nije sposoban da se brine o sebi.

A opet, to što nudi prestonica, Šekspirovu, i još desedine dnevnih boravaka daleko je i nedostižno mnogim porodicama širom Srbije. A statistka govori da je sve više dece sa smetnjama u razvoju. Devojčica i dečaka kojima će zauvek biti potrebna pomoć.

SMEŠTAJ

– Beograd ima 12 dnevnih boravaka za smeštaj ometenih u razvoju, a ima ih oko 600 korisnika – kaže Nada Mraković, upravnica Centra za decu i omladinu ometenu u razvoju. – Na teritoriji Beograda „Šekspirova“ je najstariji boravak ovog tipa. Počeli smo sa radom devedesetih godina, a pre tri godine smo se uselili u novu zgradu. Radimo od šest do 18 časova, tako da roditeljima maksimalno olakšavamo obavljanje dnevnih aktivnosti. Zasad je kapacitet 100 korisnika dnevno, a imamo ih i više. Participacija za dolazak u boravak koju snose porodice iznosi 2.227 dinara.

JEDINA SOBA SUZA

Jedina soba u kojoj je teško ostati bez suza i grča je ona u kojoj su smeštene devojčice sa RET sindromom, genetskim zlom kom nema leka, niti melema, a regresivno utiče na sve motorne funkcije. Pogađa samo devojčice. Defektolozi i stručnjaci se trude da održe postojeće stanje i uglavnom koriste senzorne stimulacije. Sa njima nema verbalne komunikacije i to je teži oblik ometenosti u razvoju.

 

Оставите одговор