Pomoću implanta i potpuno gluvo dete može da čuje

Škola „Stefan Dečanski” dobitnik Svetosavske nagrade.

Beograd – Za 120 godina rada škola „Stefan Dečanski” izrasla je u sistem podrške i obrazovanja za decu teško oštećenog sluha u čijem sastavu rade vrtić, predškolsko, osnovna, srednja škola i đački dom. – Uslugu rane intervencije i rehabilitacije pruža čak i bebama.

Škola za oštećene sluhom – nagluve „Stefan Dečanski” koja je posvećenim radom zavredela nagradu za inovativno učenje u konkurenciji sličnih evropskih škola, povelju „Miodrag V. Matić” za najbolje rezultate u oblasti specijalne edukacije i rehabilitacije, dobitnik je i najvišeg priznanja ovdašnje prosvete – Svetosavske nagrade! Za 120 godina postojanja, koliko obeležava ove godine kao najstarija među srodnim kućama znanja u regionu, izrasla je u sistem podrške i obrazovanja deci teško oštećenog sluha, ali i njihovim roditeljima.

Više puta menjala je sedište i naziv, a od 1974. godine živi na adresi Svetozara Markovića 85 i poslednje dve decenije nosi ime Stefana Dečanskog. Riznica defektološke i pedagoške baštine širom otvorenih vrata dočekuje i bebe, čim se ranim skriningom otkrije da ne čuju. Deca teško oštećenog sluha, koja imaju i poteškoće u govoru, a često i druge smetnje u razvoju – na ovom mestu spremaju se za život.

– Gluvoća je među najtežim hendikepima. Nema verbalne komunikacije, samim tim ni mišljenja, to znači zastoj u celokupnom razvoju, jer govor razvija ostale saznajne procese. Kad nam prvi put dođu, deca ne prepoznaju zvukove, učimo ih da osluškuju, da razlikuju šuškanje lišća, kočenje automobila, žuborenje vode… Ozarenost i osmeh deteta posle nekoliko godina, kad odgovara na pitanje svesno da ste ga razumeli, neprocenjiv je uspeh i najlepši deo našeg posla. Školu đaci osećaju kao prirodnu sredinu gde mogu da se izraze, dokažu i ostvare kao ličnosti. Teško je, a često se sreće da roditelji previše očekuju pa budu razočarani postignutim uspehom učenika – pojašnjava Leposava Petrović, direktorka škole, sa tri i po decenije radnog iskustva sa decom koja ne čuju.

Đačku porodicu čini ukupno 180 dece, što nije malo za specijalizovanu školu u kojoj odeljenje broji šest do najviše 12 učenika. U zdanju od 4.100 kvadratnih metara nema neiskorišćenog prostora. Tu su vrtić, pripremni predškolski program, osmoletka, srednja škola i u potkrovlju internat za učenike. U đačkom domu trenutno boravi 70 devojčica i dečaka iz Šapca, Požarevca, Loznice, Smedereva, Kruševca, Valjeva… Često više dece iz iste porodice pohađa školu „Stefan Dečanski”.

– Iz Zrenjanina nam roditelji dovoze troje dece svakog dana, jedno je sedmi razred, a dvoje su naši srednjoškolci. Imamo i bebu od devet meseci koja nam dolazi dva puta nedeljno iz Vranja. Uglavnom počnu da dolaze kod nas na vežbe kao mališani, onda krenu u predškolsko, pa u osnovnu – dočarava direktorka.

„Đačku porodicu čini ukupno 180 dece, što nije malo za specijalizovanu školu u kojoj odeljenje broji šest do najviše 12 učenika“

Mnoge porodice doselile su se u prestonicu da bi njihovo čedo moglo da uči u ovoj školi, koja sarađuje sa uglednim zdravstvenim ustanovama i nastavna je baza studentima medicine i defektologije. Srodne kuće znanja za decu oštećenog sluha postoje u Beogradu, Nišu, Jagodini, Kragujevcu, Subotici, Užicu i Kosovskoj Mitrovici.

– Sve su odlične i osobene iako se bave istom problematikom. Nema najbolje. „Stefan Dečanski” je najstarija. Postala je resorni centar za podršku deci sa smetnjama u razvoju, i u redovnom i u specijalnom obrazovanju. Prvi smo omogućili uslugu rane intervencije i rehabilitacije za bebe i decu mlađu od četiri godine. Roditelje obučavamo za rad sa mališanima kod kuće. Pre 14 godina, prvi smo uveli rehabilitaciju dece sa kohlearnim implantom, do tada su to radile samo klinike. Obrazovali smo kadar u Češkoj, Hrvatskoj, Austriji, Rusiji i Nemačkoj, formirali timove za kohlearni implant, uređaj koji kao veštačko uvo deci koja su potpuno izgubila sluh omogućava da čuju. Pojedini naši đaci sa kohlearnim implantom sada razgovaraju čak i mobilnim telefonom, što je izuzetan uspeh – kaže Petrovićeva.

Podseća da se defektologija studira pet godina, ne može da se nauči na kursu ili seminaru. Svaki pripravnik u ovoj školi, iako sa diplomom Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, godinama radi pod nadzorom mentora da bi stekao iskustvo, usavršio se i osamostalio.

– U radu sa decom nema manje ili više odgovornih poslova, sve je važno. Specijalno školstvo nije jeftino za sistem, ali je neophodno. Društvo ne može da štedi na pružanju pomoći najosetljivijim mališanima ometenim u razvoju – smatra direktorka škole „Stefan Dečanski” u kojoj deca dobijaju maksimalnu podršku.

Škola ima 26 učionica, koliko i odeljenja. Ali i 16 raznovrsnih kabineta u koje ubraja „montesori” sobu za predškolce, senzomotornu i psihomotornu sobu, audiološki kabinet, kreativne radionice: likovnu, keramičku, krojačku, stolarsku, frizerski salon… Svaka učionica ima računar i televizor. Internet je dostupan u svim prostorijama.

– Uveli smo bežični sistem, takozvanu induktivnu petlju, koju osim nas, moram da naglasim, imaju samo Narodno pozorište i Pošta. To je sistem koji omogućava deci neometan prijem zvuka uz pomoć slušnog aparata da bi mogli da razumeju sagovornika. Pre induktivne petlje imali smo žičani sistem samo u učionicama, deca su stavljala slušalice na uši, nastavnik je govorio u mikrofon i tako se odvijala nastava – objašnjava Leposava Petrović.

Iz specijalne srednje škole na fakultet

Osnovno obrazovanje deca stiču po redovnom programu kao i njihovi vršnjaci u običnim školama, ali po individualnom obrazovnom planu. U srednjoj školi nastavljaju obrazovanje u 16 različitih smerova: manikir i pedikir, frizer, pekar, knjigovezac, bravar, stolar, tapetar, šnajder…

– Prva smo specijalna škola koja je uvela četvorogodišnji smer tehničar grafičke dorade omiljen našim osmacima sa očuvanim intelektualnim sposobnostima. Posle mature ta deca upisuju i završavaju Politehničku akademiju. Imamo i bivših učenika koji su znanje nadgradili na Akademiji lepih umetnosti, Stomatološkom fakultetu, Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja… a danas su naši nastavnici – navodi direktorka. Ona ističe da kad nastavnici procene da dete ima podršku porodice, intelektualne mogućnosti i talenat roditeljima sugerišu da je šteta da ostane u ovoj kući znanja, kad može da postigne sve što se od učenika traži u redovnoj školi.

Objavljeno: 29. 01. 2017.

Izvor: www.politika.rs

Autor: Milenija Simić-Miladinović