Unapred odbačene

U kojoj meri je polna diskriminacija prisutna u savremenom svetu verovatno najbolje ilustruje podatak da žene čine više od 65 odsto nepismenih na planeti. Odnosno da oko 600 miliona žena ne zna da čita ili piše. Najteža situacija je svakako u najnerazvijenijim delovima sveta pa tako u Africi taj procenat dostiže i čitavih 85 odsto. Kada se u obzir uzmu ovi podaci, koje je nedavno objavio UNESCO, nije teško pretpostaviti u kakvom se tek položaju nalaze osobe sa invaliditetom.

Prema studiji koju je publikovala ova međunarodna organizacija u zemljama u razvoju svega jedan do dva procenata dece sa invaliditetom dobija nekakvo obrazovanje. Ako se svemu tome doda i činjenica da su devojčice sa invaliditetom u tim sredinama diskriminisane i na osnovu pola onda je jasno da je školovanje invalidne dece u ovim delovima sveta uglavnom privilegija muške dece. Upravo na tako nešto ukazuju i terenska istraživanja organizacije UNESCO prema kojima dečaci sa invaliditetom mnogo češće pohađaju škole od devojčica sa invaliditetom uz činjenicu da je u mnogim zemljama duboko ukorenjeno shvatanje da žene sa invaliditetom treba da budu sakrivene u kući.

Ekonomske prepreke

Kao i u drugim oblastima društvenog života, samo možda još izraženije u obrazovanju se ispoljava dvostruka priroda pravnog regulisanja zaštite žena sa invaliditetom.

Naime, s jedne strane postoji imperative da se što većem broju osoba sa invaliditetom pruži stvarna, ne samo formalna, mogućnost da se obrazuju u redovnom obrazovnom procesu, pod načelno istim uslovima pod kojim se obrazuje i većinsko stanovništvo. S druge strane nameće se jednako važan imperativ da se posebnim pravnim normama regulišu prava u oblasti obrazovanja, odnosno da se ženama sa invaliditetom koje nisu u stanju da se uključe u redovan obrazovni proces ponude kvalitetna i efikasna alternativna rešenja. Poseban sistem školovanja, posebne obrazovne institucije, posebni nastavni planovi i programi, poseban nastavni kadar koji te planove i programe realizuje – sve to pruža sigurnost devojčici sa invaliditetom da neće biti unapred odbačena iz obrazovnog sistema zbog svog fizičkog, mentalnog ili senzornog invaliditeta, ali istovremeno predstavlja možda i najvažniju kariku reprodukovanju uobičajenih predrasuda o ženama sa invaliditetom i učvršćivanju njihove izolovanovasti iz društva.

Idealan bi bio individualani pristup svakoj devojčici, poštovanje celine njenih psiholoških sposobnosti, razvijanje njenih specifičnih sklonosti. Ali ni zemlje, ekonomski mnogo moćnije od naše, ne mogu to sebi da priušte. To ne znači da se treba unapred odreći svakog napora da se obrazovni proces prilagodi individualnim potrebam svake devojčice, već samo ukazuje na neprelaznu granicu tog prilagođavanja.

Čekajući reformu

Kada je reč o devojčicama sa invaliditetom, uspeh njihovog uključivanja u obrazovni sistem može se meriti putem nekoliko parametara: procentom obuhvaćenosti ukupne populacije određenim nivoom obrazovanja za svaku kategoriju žena sa invaliditetom i poređenjem sa opštom obuhvaćenošću opšte populacije; stopom prelaska svršenih učenica na sledeći nivo obrazovne lestvice i poređenjem te stope prohodnosti sa odgovarajućim podatkom za opštu populaciju; i najzad stepenom uključivanja svršenih učenica ili studetkinja u svet rada i poređenjem tog podatka sa opštom stopom zaposlenosti celokupnog stanovništva.

Predstoji još jedna u nizu reformi celokupnog obrazovnog sistema. U njenom okviru mora se naći odgovarajuće mesto ženama sa invaliditetom. To se, međutim, ne može učiniti, bar ne uspešno stvaranjem posebno zaokruženog podsistema obrazovanja za žene sa invaliditetom. Uostalom, problem nisu isti kada je reč o različitim kategorijama žena sa invaliditetom. U slučaju mentalnog oštećenja, naglasak očigledno mora biti stavljen na prilagođavanje konkretnih nastavnih sadržaja i metoda ograničenim intelektualnim sposobnostima ovih žena sa invaliditetom. Kada je reč o ženama sa senzornim invaliditetom – ženama sa oštećenim vidom ili sluhom – ne dolazi u obzir smanjenje nastavnih sadržaja jer bio ono vodilo uskraćivanju prava na obrazovanje ovim ženama. Međutim, način prezentiranja nastavnih sadržaja mora biti prilagođen njihovim čulnim oštećenjima.

Kod fizičkog invaliditeta , intervencija u samom nastavnom procesu mora biti još manja i svedena na prilagođavanje pojedinih nastavnih metoda i postupaka fizičkim mogućnostima učenica, ali se s druge strane otvara niz praktičnih problema, kao što su: prevoz učenica do škole, fizička prilagođenost školskih objekata takvim učenicama i slično, problema koji ne zadiru u sam nastavni process ali predstavljaju objektivnu prepreku uključivanju učenica sa fizičkim invaliditetom u sam process. Najzad, postoje i učenice sa kombinovanim invaliditetom, u tom slučaju obrazovni problem su još veći.

Kako do kvalitetnog nastavnog kadra

Pravni poredak u obrazovanju igra nešto manju ulogu nego u nekim drugim oblastima društvenog života. Da bi se ostvarilo pravo na obrazovanje bez diskriminacije po osnovu invaliditeta – pravo koji je vrlo jednostavno formulisati u nekom pravnom aktu – potrebno je ispuniti brojne, pre svega ekonomske, uslove. Treba obezbediti odgovarajući nastavni kadar, ne samo u specijalnim školama koje se bave obrazovanjem devojčica sa invaliditetom, već i u redovnim školama, kako bi se omogućilo učenicama koje objektivno mogu biti uključene u redovan obrazovni process da to pravo efektivno ostvare.

Organizacije osoba sa invaliditetom, zajedno sa drugim nevladinim organizacijama koje deluju na području obrazovanja, mogu da formiraju efikasne grupe za pritisak koji će stalno podsticati merodavne, stručne  i političke organizacije na kretanje obezbeđivanja jednakih uslova obrazovanja za sve. Isto važi kada je reč o tehničkoj opremljenosti škola, kao i o fizičkoj pristupačnosti školskih objekata učenicama sa invaliditetom.

Pojava privatnog obrazovanja pruža iste šanse i postavlja ista pitanja kao i prodor privatnog kapitala u druge društvene delatnosti. Šanse se ogledaju u tome što je privatno finansirana obrazovna ustanova daleko otvorenija prema inovacijama u nastavnom procesu, tehnički osposobljenija, kadrovski opremljenija, jednom rečju, sposobnija da zadovolji specifične potrebe svojih korisnika – među njima i učenice sa invaliditetom. Problem je u tome što pohađanje privatno finansiranih škola iziskuje plaćanje takvih školarina koje u ovom trenutku malo ko od žena sa invaliditetom može da priušti.

Ukoliko se iznađe efikasan i široko zasnovan sistem stipendiranja učenica sa invaliditetom – a to je u ovom trenutku van ekonomskih mogućnosti zemlje – privatno školstvo će postati snažan generator socijalnog nastavnog kadra iz državnih škola, što bi vodilo daljem opadanju kvaliteta nastave u tim školama.

Obrazovanje nije  potrošnja

Kao što se vidi, prednosti i nedostaci državnog i privatnog školstva su tako isprepletani da je možda najbolje rešenje uporedni razvoj i jednog i drugog obrazovanja, uz pažljivo pravno regulisanje njihovih međusobnih odnosa. Pravna regulativa ne može zameniti ulaganje ekonomskih sredstava u obrazovanje, sve dok se obrazovanje shvata i tretira kao budžetsko opterećenje, a ne kao jedan od osnovnih činilaca ubrzanog ekonomskog razvoja, mali su izgledi da se ostvare neophodni materijalni preduslovi za ravnopravno uključivanje devojčica sa invaliditetom u obrazovni proces.

Milica Đorđević

(ISKRA magazin o ženama sa invaliditetom)

Projekat „Jednake šanse za sve“ sufinansira Republika Srbija – Ministarstvo kulture i informisanja