Zašto okrećemo glavu od dece?

Beograd — Oko 1.200 mališana bez roditeljskog staranja u Srbiji živi u institucijama. Oni imaju iste potrebe kao sva deca, ali različite mogućnosti.

Beograd — Oko 1.200 mališana bez roditeljskog staranja u Srbiji živi u institucijama. Oni imaju iste potrebe kao sva deca, ali različite mogućnosti.

U borbi za jednakost različitih socijalnih grupa u našoj zemlji, nažalost, nije ostvaren veliki napredak. Pa ni kada je u pitanju ova kategorija, bez obzira na to što smo svi osetljiviji kada su u pitanju deca.

Poražava činjenica da i danas pojedini roditelji gotovo da kriju decu koja imaju određene smetnje u razvoju ili probleme sa invaliditetom, a da ljudi na ulici od njih okreću glavu.

Na debati koja je okupila predstavnike institucija, nevladinih organizacija i medija tema je bila upravo položaj mališana iz ranjivih grupa u našem društvu.

Učesnici skupa su se saglasili da su ova deca marginalizovana, a da svi zajedno snosimo odgovornost za to – i sistem, i društvo i mediji.

Naše društvo nema dovoljno svesti i senzibiliteta za decu ometenu u razvoju ili sa nekim oblikom invaliditeta, ocena je psihologa, pedagoga, defektologa koji svakodnevno provode vreme sa ovim mališanima. Tome u prilog govori i činjenica da tu decu, ali i romsku, gotovo da ne usvajaju. lli to da čak postoje i lekari koji savetuju roditelje da daju dete u Zvečansku…

Ovi stručnjaci sa tom decom dele sva gorka iskustva: od onog da neki frizeri ne žele da šišaju „decu iz doma, jer se boje da imaju vaške“, do tog da na ulici ljudi okreću glavu kad ih spaze. Šta mislite, za koga je ta situacija traumatičnija?

Što se tiče osoba sa invaliditetom, iako se stalno govori o tome da se radi na poboljšanju njihovog položaja, one i dalje imaju iste prepreke. Kako možemo da kažemo da su institucije otvorene za njihove probleme, ako i dalje nema rampi za ulazak i izlazak ispred brojnih zgrada, pa i onih gde bi trebalo da potraže pomoć ili uslugu? Iz dečje perspektive problemi uvek izgledaju još veći – mališanima mnoge škole, naročito u unutrašnjosti, nisu lako pristupačne, a imaju i teškoće prilikom korišćenja javnog prevoza…

Stalno se govori o deinstitucionalizaciji dece bez roditeljskog staranja, ali i tu su problemi veliki – hranitelji nemaju dovoljnu podršku, a važan je i materijalni momenat: za sve potrebe jednog deteta država mesečno izdvaja 25-30.000 dinara. Vrlo često to nije dovoljno za jednog školarca, adolescenta…

Učesnici ovog panela rekli su da je njihovo iskustvo pokazalo da hranitelji nemaju ni dovoljno znanja za obrazovne potrebe dece ometene u razvoju. Mnogi nemaju kapacitete da se nose sa tim, a izostaje i potrebna podrška, koja bi im pomogla da savladaju zadatke pred kojima se nalaze.

Ukazano je i na to da pojedini hranitelji ne mogu da odgovore na promene u ponašanju koje idu sa adolescencijom, pa nije redak slučaj da, kad dođu problemi, decu jednostavno vrate. Jasno je kakve to posledice ostavlja na njih.

Kada institucije završe sa svojom ulogom, ne prati se dovoljno, nekada čak ni uopšte, šta te mlade osobe rade, kako žive kad izađu iz domova… Prepušteni su sami sebi, u ovoj državi, gde je teško sastaviti kraj s krajem i uz punu podršku najbližih.

Šta mediji (ne) rade

Mediji zaokupljeni dnevno-političkim temama, senzacionalizmom i trkom za tiražom i čitanošću, zaboravili su svoju vlastitu ulogu, pa izveštavaju samo o ekstremnim slučajevima – izvanrednim uspesima, ili češće – kada je u pitanju crna hronika.

Na diskusiji je primećeno da se vrlo često u medijima ovi mališani predstavljaju sasvim pogrešno – kao osobe koje nemaju perspektivu.

Učesnici skupa, koji su čitav svoj profesinalni rad posvetili dečici iz ranjivih grupa, kažu da ima mnogo više kvalitetne dece, koja imaju šta da pokažu, nego što je loših primera. Međutim, trud dece nije dovoljno prikazan u medijima, i takve priče su marginalizovane.

Izuzetak je kad se dece bez roditeljskog staranja sete političari, za Uskrs, Božić, ili Dan deteta, pa se kamere sa svih strana sjate u domove, a slika o tom događaju se ponavlja ceo dan.

Srušimo zidove

U četvrtak, 26. juna u vrtiću „Sunčica“ na Zvezdari, otvorena je izložba „Šta ću biti kad porastem“.

Izložba je jedna od aktivnosti projekta „Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja“, koju organizacija Prijatelji dece Srbije do kraja godine izvodi pod pokroviteljstvom Međunarodnog kluba žena, Beograd, u cilju promocije socijalne inkluzije i kvalitetnijeg života i obrazovanja dece bez roditeljskog staranja.

Na izložbi smo mogli videti radove i upoznati njihove autore: decu iz vrtića „Sunčica“, kao i decu bez roditeljskog staranja iz Doma „Dragutin Filipović Jusa“.

Izloženi su individualni i grupni likovni radovi rađeni na papiru, od plastelina, kartona, plastičnih čaša i drugih materijala, maštovito postavljeni u dvorištu vrtića. Svi radovi su nastali na radionicama sa ovom decom, koje uz ekspertsku podršku izvode odabrani studenti resornih fakulteta.

U divnoj atmosferi, mališani iz „Juse“ i „Sunčice“, pravi drugari, simbolično su pocepali ogroman papirni zid, i tako otvorili izložbu.

U Domu za decu bez roditeljskog staranja iz Doma „Dragutin Filipović Jusa“ živi u svakom trenutku od 15 do 30 dece, od kojih je više od polovine sa smetnjama u razvoju i invalidnošću.

U dosadašnjem toku projekta sva deca su pokazala veliki napredak i kroz zajedničke aktivnosti sa vršnjacima pokazala su koliko je važna puna participacija dece iz ranjivih grupa u društvenom životu u celini.

„Koji sladoled nikad ne jedu deca iz doma? Porodični“

Ovo je vic koji pričaju mališani jednog doma za decu bez roditeljskog staranja u Beogradu. Ovaj način šale samo je još jedan snažan pokazatelj da su i sami svesni da se na njih drugačije gleda.

Оставите одговор