Stiven Hoking – Između istine i mita

U jednom delu novog dokumentarca “Hoking” na PBS televiziji, čuveni fizičar postavlja važno pitanje.

U jednom delu novog dokumentarca “Hoking” na PBS televiziji, čuveni fizičar postavlja važno pitanje.

“Nekada se pitam”, kaže on, “da li sam poznat zbog mojih kolica i invaliditeta, koliko i zbog kojih otkrića”.

On ne nudi odgovor, ali je jasno da je režiser bio ubeđen da je Stiven Hoking vredan zbog njegovog naučnog rada.

Naravno, priča o njegovoj bolesti je takođe interesantna. Hoking je dobio dijagnozu propadanja mišića, poznatu kao ALS, Lui Gerigova bolest i bolest motoričkih neurona, a lekari su mu dali samo dve godine života od pojave prvih simptoma.

Ipak, pola veka kasnije, ovaj 71-godišnji naučnik, sada potpuno paralizovan, vredno radi na rešavanju misterija svemira.

Međutim, da li su otkrića zaista katapultirala Hokinga u vrh fizike? Mnogi misle da jesu.

Fizičar Caltecha Kip Torn kaže u filmu: “Zarobljen u beskorisnom telu, on bi mogao da se kreće brzinom svetlosti kroz svemir i vidi stvari koje ne vidi niko drugi”. Ipak je on, prema mišljenju mnogih, najveći fizičar posle Ajnštajna.

Ali, to nije slučaj.

“To su gluposti”, rekao je Hoking kada su ga novinari pitali da li smatra da je on zaista prvi posle Ajnštajna.

Ipak, nema sumnje da je on doprineo u ključnoj meri i teoriji relativiteta i kvantnoj fizici. Došao je na ideju da je Veliki prasak nastao iz singulariteta, tačke tako male i tako guste, da je gotovo ni jedan od postojećih zakona fizike ne može opisati.

On je shvatio šta se dešava kada crne (ili “sive”) rupe “progutaju” nešto. Takođe, prvi je primetio da crne rupe mogu isparavati, u početku sporo, a zatim sve brže i brže dok ne eksplodiraju.

Ta ideja je u početku bila ismevana, a sada je uvrštena u udžbenike.

“Taj rezultat ujedinjuje i kvantnu i teoriju relativnosti, kao i termodinamiku”, kaže Bernard Kar, jedan od njegovih bivših studenata.

To bi bilo izuzetno da je istinito, ali nije.

Hokingovo zračenje, koje napušta crne rupe, samo približava ove udaljene oblasti fizike, ali ih ne ujedinjuje.

Spojiti teoriju relativiteta i kvantnu fiziku je nešto što je Ajnštajn pokušavao da učini u poslednje dve decenije svog života, a što mu nije pošlo za rukom.

Najbolji način za konačno ujedinjenje je teorija struna, naravno, ako se ispostavi kao tačna.

“Kratka istorija vremena”, Hokingov bestseler, objavljena je prvi put 1988.

“Želeo sam da je čitaju milioni ljudi širom sveta”, kaže on u filmu.

“Osećao sam da masovno tržište želi da sazna kako je nastao svemir”.

Njegovi izdavači mislili su da od toga nema ništa, ali je knjiga prodata u mnogo više primeraka, nego što je i sam autor predvideo.

Razlog je to što on neke od najvećih misterija kosmosa opisuje tako razumljivim i jednostavnim jezikom.

Ipak, jedan književni kritičar magazina Time, Pol Grej kaže da “ljudi kupuju knjige iz brojnih razloga: ili žele da ih pročitaju, misle da će je pročitati ili žele da impresioniraju druge, tako što će učiniti da misle da su je već pročitali”. To da li su svi koji su kupili knjigu Stivena Hokinga istu zaista i pročitali je sasvim druga stvar.

Ništa od toga ne sugeriše da Stiven Hoking nije jedan od najvećih fizičara našeg doba – on jeste i bio bi čak i da je boljeg zdravlja.

Njegova bolest, s druge strane i njegova odlučnost da nastavi dalje bez obzira na teškoće, čini njegov život toliko inspirativnim.

On je, kako kaže još jedan njegov student, “najtvrdoglavija osoba koju poznajem”.

Dokumentarac “Hoking” beleži sećanja velikog naučnika, kao i utiske njegove sestre, prve supruge i mnogih kolega.

Nećete čuti ni glas njegove druge supruge. Ona je bila jedna od njegovih bivših medicinskih sestara, od koje se razveo posle 11 godina braka i posle skandaloznih glasina.

“Štampa je pisala o potpuno neosnovanim optužbama”, kaže on, “da sam bio žrtva porodičnog nasilja. To je bio odvratan napad na našu privatnost”. (On, međutim, ne poriče ništa).

Film je začinjen fotografijama i video snimcima Hokinga kao dečaka, zatim studenta Oksford univerziteta, pa paralizovanog čoveka koji može samo pomerati mišiće u obrazima, kako bi upravljao računarom i sintisajzerom govora.

U dokumentarcu se mogu osetiti i naznake Hokingovog osećaja za humor. On se vidi u njegovim pojavljivanjima u “Simpsonovima” i “Zvezdanim stazama”.

On je zabavan i u stvarnom životu. “Šteta je što niko nije našao eksplodiranu crnu rupu. Da jeste, ja bih dobio Nobelovu nagradu”, rekao je na jednom velikom javnom predavanju.

Оставите одговор