Фото: Udruženje za pomoć MNRO Grada Novog Sada

„Отворено, из искуства“: Кључно је померати своје границе

by • 5. septembra 2018. • Saopštenja, SrbijaKomentari su isključeni na „Отворено, из искуства“: Кључно је померати своје границе70

 

 

Нови Сад: Спорт је важан за развитак сваке особе, па и оне с одређеним инвалидитетом (ОСИ).

У циљу подизања свести о тој теми, прошле недеље је одржана трибина о социјалној инклузији „Отворено, из искуства” у оквиру пројекта „Спортски круг пријатеља – Спорт за све” Удружења за помоћ ментално недовољно развијеним особама Града Новог Сада (МНРО). На њој су говорили директорка Филмског фестивала „Ухвати филм” и председница Креативно-афирмативне организације „Парнас” Милеса Миленковић, оснивач неформалне групе „2 минута тишине” и блогер Душан Радивојевић познатији као Lestat Gianni (Лестат Ђани), проф. др Романа Романов која има искуства у раду с активним спортистима са инвалидитетом, као и родитељи деветогодишње учеснице Новосадског маратона Наташе Минић.

Имам искуства у спорту јер сам тренирао нинџуцу, те сам један од ретких са стопостотним инвалидитетом који је тренирао неку борилачку вештину, каже Ђани који је присутне изненадио тим коментаром, будући да је јавности познатији као блогер/влогер који износи критичне ставове на врло директан начин.

Како је даље рекао, на почетку је имао проблем с тренером који га је питао да ли је сигуран да жели да тренира, на шта је узвратио: „Питање је да ли ви желите мене да тренирате”.

Сматрам да је корисно тренирати, ако ништа друго, бар због психе. Треба гурати своје границе, пронаћи где ти је лимит и покушати да га помериш. Ја сам схватио да још нисам стигао до њега и зато радим све што радим. Померам границе и друге мотивишем, поручује Ђани.

Иако се креће уз помоћ инвалидских колица, за њега то помагало није представљало препреку да као клинац заигра фудбал, кошарку, одбојку,… Како се присећа, раније није било инклузије у системском смислу те речи, али је постојала добра воља, пре свега вршњака који су били ту за њега. Данас је, пак, другачија ситуација, што потврђује Биљана Минић, посматрајући развој своје ћерке која, такође, користи колица.

Један од првих удара је био када су нам из једног приватног вртића рекли да „не уписују такву децу” као што је Наташа, наводи Биљана, због чега су своје дете уписали у редован вртић.

Како додаје наша саговорница, тада је била несрећна јер није постизала колико и друга деца, спорије је напредовала, а хтела је да ради исто што и њени вршњаци.

Сада је ученица ШОСО „Милан Петровић” и пресрећна је јер, како каже, тамо нико не хода, закључује Минићева.

Наташа има млађег брата Сретена, који се несметано игра с њом, савршено је разуме, чак и боље него родитељи. Према Биљаниним речима, и њих двоје се некад посвађају, па и потуку – раде све што деца иначе раде.

Наша ћерка тренира откако је изашла из инкубатора, те је навикла на активности. Ишла је на терапијско пливање и јахање, али за њу нема правог спорта, већ је све симулација, наводи Биљана, додајући да Наташа све хоће и жели, што је за родитеље највећа мотивација.

Милеса Милинковић каже да је у основној школи до одређеног тренутка била ослобођена физичког, што сада увиђа као систематску грешку.

Требало је да ме терају да вежбам на часовима, став је директорке фестивала „Ухвати филм”, која указује и на проблем да ОСИ имају разне улоге у друштву, али их нема у уџбеницима, те нису довољно уочљиви најмлађима.

Према њеним речима, наставници треба да знају да прилагоде физичке активности према детету, а не да га искључе.

С њом се слаже и проф. др Романа Романов, нарочито што се одређене вежбе могу адаптирати детету са сметњама у развоју. Такође, постоји још један проблем, а то је да одређени спортови захтевају реквизите и правила која се не могу у потпуности прилагодити особама са инвалидитетом.

У целој причи родитељи су главна карика, јер они треба да буду информисанији и да уоче шта би детету највише пријало да тренира – наводи професорка, додајући да и сами професори и тренери треба да буду упућени у карактеристике стања и обољења деце и младих са хендикепом.

У свету и код нас промоција спорта за ОСИ иде узлазном путањом, али и даље није на довољно добром нивоу како би се уклониле све предрасуде по том питању. Како Ђани наглашава, важна је обострана едукација – и особа са хендикепом и оних који немају инвалидитет. Ипак, то не могу појединци да промене, већ је неопходна критична маса, али и да се држава више укључи у развијању акционих планова. Ипак, и друштвене мреже су одлична платформа за промовисање правих вредности.

Инклузија уместо сегрегације

Како су се говорници трибине „Отворено, из искуства” сложили, све креће најпре из породице, па и друштва, школе, игралишта,… Када би се деца са хендикепом и она која га немају, више дружила, постављала би питања на која би добијали одговоре и тако се не би стварале предрасуде.

Сама деца немају предрасуде, каже Милеса Милинковић и додаје да она примећују различитости, а ми смо ти који треба да им објаснимо да не треба да стављају етикете.

Како закључује, највише треба радити с одраслима.

Таквог става је и Биљана Минић којој смета када одрасле особе пред Наташом питају за дететов хендикеп. Како наводи, у тој ситуацији је боље да питају Наташу оно што их занима или да се, макар, суздрже док је девојчица у близини јер она, без обзира на инвалидитет, све разуме и упија, што је додатно повређује.

 

Леа Радловачки

Пројекат „Подршка особама са инвалидитетом” реализовала је „Панонија Медиа”, а суфинансиран је од стране Града Новог Сада. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Objavljeno: 02. 08. 2018.

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: Lea Radlovački

Pin It

Related Posts

Comments are closed.