„Otvoreno, iz iskustva“: Ključno je pomerati svoje granice

Sport je važan za razvitak svake osobe, pa i one s određenim invaliditetom (OSI).

Foto: Udruženje za pomoć MNRO Grada Novog Sada

 

 

Novi Sad: Sport je važan za razvitak svake osobe, pa i one s određenim invaliditetom (OSI).

U cilju podizanja svesti o toj temi, prošle nedelje je održana tribina o socijalnoj inkluziji „Otvoreno, iz iskustva” u okviru projekta „Sportski krug prijatelja – Sport za sve” Udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Grada Novog Sada (MNRO). Na njoj su govorili direktorka Filmskog festivala „Uhvati film” i predsednica Kreativno-afirmativne organizacije „Parnas” Milesa Milenković, osnivač neformalne grupe „2 minuta tišine” i bloger Dušan Radivojević poznatiji kao Lestat Gianni (Lestat Đani), prof. dr Romana Romanov koja ima iskustva u radu s aktivnim sportistima sa invaliditetom, kao i roditelji devetogodišnje učesnice Novosadskog maratona Nataše Minić.

Imam iskustva u sportu jer sam trenirao nindžucu, te sam jedan od retkih sa stopostotnim invaliditetom koji je trenirao neku borilačku veštinu, kaže Đani koji je prisutne iznenadio tim komentarom, budući da je javnosti poznatiji kao bloger/vloger koji iznosi kritične stavove na vrlo direktan način.

Kako je dalje rekao, na početku je imao problem s trenerom koji ga je pitao da li je siguran da želi da trenira, na šta je uzvratio: „Pitanje je da li vi želite mene da trenirate”.

Smatram da je korisno trenirati, ako ništa drugo, bar zbog psihe. Treba gurati svoje granice, pronaći gde ti je limit i pokušati da ga pomeriš. Ja sam shvatio da još nisam stigao do njega i zato radim sve što radim. Pomeram granice i druge motivišem, poručuje Đani.

Iako se kreće uz pomoć invalidskih kolica, za njega to pomagalo nije predstavljalo prepreku da kao klinac zaigra fudbal, košarku, odbojku,… Kako se priseća, ranije nije bilo inkluzije u sistemskom smislu te reči, ali je postojala dobra volja, pre svega vršnjaka koji su bili tu za njega. Danas je, pak, drugačija situacija, što potvrđuje Biljana Minić, posmatrajući razvoj svoje ćerke koja, takođe, koristi kolica.

Jedan od prvih udara je bio kada su nam iz jednog privatnog vrtića rekli da „ne upisuju takvu decu” kao što je Nataša, navodi Biljana, zbog čega su svoje dete upisali u redovan vrtić.

Kako dodaje naša sagovornica, tada je bila nesrećna jer nije postizala koliko i druga deca, sporije je napredovala, a htela je da radi isto što i njeni vršnjaci.

Sada je učenica ŠOSO „Milan Petrović” i presrećna je jer, kako kaže, tamo niko ne hoda, zaključuje Minićeva.

Nataša ima mlađeg brata Sretena, koji se nesmetano igra s njom, savršeno je razume, čak i bolje nego roditelji. Prema Biljaninim rečima, i njih dvoje se nekad posvađaju, pa i potuku – rade sve što deca inače rade.

Naša ćerka trenira otkako je izašla iz inkubatora, te je navikla na aktivnosti. Išla je na terapijsko plivanje i jahanje, ali za nju nema pravog sporta, već je sve simulacija, navodi Biljana, dodajući da Nataša sve hoće i želi, što je za roditelje najveća motivacija.

Milesa Milinković kaže da je u osnovnoj školi do određenog trenutka bila oslobođena fizičkog, što sada uviđa kao sistematsku grešku.

Trebalo je da me teraju da vežbam na časovima, stav je direktorke festivala „Uhvati film”, koja ukazuje i na problem da OSI imaju razne uloge u društvu, ali ih nema u udžbenicima, te nisu dovoljno uočljivi najmlađima.

Prema njenim rečima, nastavnici treba da znaju da prilagode fizičke aktivnosti prema detetu, a ne da ga isključe.

S njom se slaže i prof. dr Romana Romanov, naročito što se određene vežbe mogu adaptirati detetu sa smetnjama u razvoju. Takođe, postoji još jedan problem, a to je da određeni sportovi zahtevaju rekvizite i pravila koja se ne mogu u potpunosti prilagoditi osobama sa invaliditetom.

U celoj priči roditelji su glavna karika, jer oni treba da budu informisaniji i da uoče šta bi detetu najviše prijalo da trenira – navodi profesorka, dodajući da i sami profesori i treneri treba da budu upućeni u karakteristike stanja i oboljenja dece i mladih sa hendikepom.

U svetu i kod nas promocija sporta za OSI ide uzlaznom putanjom, ali i dalje nije na dovoljno dobrom nivou kako bi se uklonile sve predrasude po tom pitanju. Kako Đani naglašava, važna je obostrana edukacija – i osoba sa hendikepom i onih koji nemaju invaliditet. Ipak, to ne mogu pojedinci da promene, već je neophodna kritična masa, ali i da se država više uključi u razvijanju akcionih planova. Ipak, i društvene mreže su odlična platforma za promovisanje pravih vrednosti.

Inkluzija umesto segregacije

Kako su se govornici tribine „Otvoreno, iz iskustva” složili, sve kreće najpre iz porodice, pa i društva, škole, igrališta,… Kada bi se deca sa hendikepom i ona koja ga nemaju, više družila, postavljala bi pitanja na koja bi dobijali odgovore i tako se ne bi stvarale predrasude.

Sama deca nemaju predrasude, kaže Milesa Milinković i dodaje da ona primećuju različitosti, a mi smo ti koji treba da im objasnimo da ne treba da stavljaju etikete.

Kako zaključuje, najviše treba raditi s odraslima.

Takvog stava je i Biljana Minić kojoj smeta kada odrasle osobe pred Natašom pitaju za detetov hendikep. Kako navodi, u toj situaciji je bolje da pitaju Natašu ono što ih zanima ili da se, makar, suzdrže dok je devojčica u blizini jer ona, bez obzira na invaliditet, sve razume i upija, što je dodatno povređuje.

 

Lea Radlovački

Projekat „Podrška osobama sa invaliditetom” realizovala je „Panonija Media”, a sufinansiran je od strane Grada Novog Sada. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Objavljeno: 02. 08. 2018.

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: Lea Radlovački