Glumci zbog kojih je autor zaplakao

Prvi film o osobama sa Daunovim sindromom

Sremska Mitrovica – Mitrovčanin Igor Čolak, novinar i filmski radnik, autor je prvog filma u Srbiji o problemima osoba sa Daunovim sindromom „I ja postojim“

Reč je o dugometražnom dramsko-dokumetarnom filmu u trajanju od 57 minuta, koji je sniman od maja do decembra prošle godine u Sremskoj Mitrovici i okolini.

Akteri su članovi Opštinskog udružennja za pommoć osobama sa Daunovim sindromom koje broji 26 članova svih uzrasta od beba do pedesetogodišnjaka.

– Rad na ovom filmu za mene je iskustvo kome se nisam nadao. Imao sam puno nedoumica dok nisam pronikao u njihov život, a onda je sve bilo drugačije. Ovo je jedini film za mojih 24 godina rada zbog koga sam zaplakao, ali nikako iz sažaljenja. Bilo je to zbog ogromne količine pozitivnih emocija koje su na mene prenele osobe sa Daunovim sindromom, jer su oni, kako je naglasio jedan od sagovornika u filmu, anđeli u duši – priča Čolak dodajući da je premijera filma nedavno održana pred prepunom salom mitrovačkog pozorišta „Dorica Milutinović“.

– Osobe sa Daunovim sindromom, kaže Čolak, bezrezervno zavolite, ali ih najpre morate upoznati, a to je upravo bio i cilj ovog filma.

Producent filma „I ja postojim“ Radovan Kekić I sam je roditelj devojčice sa Daunovim sindromom, član je Upravnog odbora Saveza udruženja za pomoć osobama sa Daunovim sindromom Srbije i član Skupštine nacionalne organizacije.

– Ovim filmom hteli smo da ukažemo na životne problem ne samo osoba sa Daunovim sindromom, već i njihovih porodica, kao i da se javnost bolje upozna sa radom našeg udruženja. Upućen je  apel i  i lokalnoj samoupravi i državi da se obrati pažnja na 0ve osobe i njihovu budućnost nakon odlaska njihovih roditelja sa ovog sveta – naglašava Kekić.

– Roditeljima osoba sa Daunovim sindromom najvažnije je da se njihovoj deci obezbedi humana sutrašnjica u porodičnom okruženju, a nikako u ustanovama.

– Niko od članova mitrovačkog Udruženja za pomoć osobama sa Daunovim sindromom  nije boravio u nekoj ustanovi, već žive u svojim porodicama gde se o njima brinu najbliži, ističe Kekić.

Оставите одговор