Slepima nedostaju semafori, staze, posao…

Oko 500 Novosađana kreće se uz pomoć “belog štapa”
Gradovi poput Kikinde, Zrenjanina, Subotice ili Požarevca su rešili ovaj problem za svoje slepe sugrađane, ali Novi Sad nije. U gradu je ranije bilo zvučnih semafora na osam raskrsnica, ali su uređaji pokvareni još pre deset godina i nikada nisu popravljeni – kaže predsednica Gradske organizacije slepih i slabovidih Neza Đurkić

Gradska organizacija slepih i slabovidih je neprofitabilna organizacija koja postoji od 1950. godine, i trenutno ima 764 člana. Predsednica ove organizacije Neza Đurkić kaže da je oko 500 članova sa teritorije Novog Sada, a ostali članovi su iz osam okolnih opština. Ona dodaje i da oko 30 odsto članova ima do 40 godina, a ostali su stariji. Najbrojniji su penzioneri, jer oni zbog oštećenog vida odu ranije u invalidsku penziju, mada mnogi od njih odrade i pun radni vek.

– Svima je poznato koliko je teška današnja situacija oko zapošljavanja, i mada postoji zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju invalida, on se nažalost ne primenjuje. Po tom zakonu, ustanove i preduzeća sa više 50 zaposlenih su u obavezi da zaposle i jednog invalida, ali mi nikada ne dobijemo infirmaciju koja su preduzeća ispunila tu obavezu i gde odlazi novac od kazni koju ona plaćaju ukoliko ga ne primenjuju. I pored tog zakona, zaposliti slepog čoveka danas je izuzetno teško, jer i zdravi ljudi ostaju bez posla – objašnjava predsednica.
Prema njenim rečima, Gradska organizacija slepih i slabovidih trenutno ima dvadeset četvoro nezaposlenih sa visokom, srednjom i sa nižom školskom spremom. Konkurisali su  preko Naciomalne službe za zapošljavanje za javne radove, i tako zaposlili petoro  članova i to dva psihologa, dvoje telefonista i jednog fizioterapeuta.
Članica Gradske organizacije slepih i slabovidih Suzana Ristić, koja je diplomirani psiholog, kaže da nije lako doći do posla.
– Dosta se govori ovih meseci o radnim angažmanima osoba sa invaliditetom, u koju kategoriju spadaju i ljudi poput mene, a postoje čak i neke podsticajne mere za takvo zapošljavanje. Mnogi misle da osobe sa invaliditetom moraju raditi isključivo u ustanovama koje su za osobe zaostale u razvoju, ali to je jedna velika zabluda. Mislim da sam kao psiholog spremna da radim u bilo kojoj srednjoj školi, jer, ako sam kao slepa uspela u prvom delu života, uspeću i u drugom. Daću primer mladima kako se to radi. Jeste da hodam sa belim sa štapom, ali  uopšte se ne osećam kao osoba sa invaliditetom. Jer slepe osobe su jako uporne i imaju želju da žive normalno, a  to im ujedno daje više snage za tešku svakodnevnicu – poručuje Suzana.

Predsednica Neza Đurkić kaže da pomažu članovima što više, ali da je uvek problem novac. Prema njenim rečima, organizacija sada ima dva zaposlena, finansira se iz budžeta, a pošto je tek pre dve nedelje potpisan ugovor o finansiranju, nadaju se da će uskoro dobiti sredstva za ovu godinu. Kako kaže, u  prvih šest meseci finansirali su ih Opština Titel sa 30 hiljada dinara, Opština Sremski Karlovci 55 hiljada dinara i Beočin sa pet hiljada dinara. Međutim, zapošljavanje, kao i finansiranje, je samo jedan od problema, jer ljudi oštećenog vida imaju dosta problema i oko najobičnijeg kretanja kroz grad.
– Gradovi poput Kikinde, Zrenjanina, Subotice ili Požarevca su rešili ovaj problem za svoje slepe sugrađane, ali Novi Sad nije. U gradu je ranije bilo zvučnih semafora na osam raskrsnica, ali su uređaji pokvareni još pre deset godina i nikada nisu popravljeni. Dobili smo obećanje od Grada da će se od septembra ove godine poraditi na tom pitanju, kao i na drugim problemima. Tu mislim, pre svega, na izgradnju odgovarajućih staza i trotoara za nas slepe. Zbog nedostatka takvih staza, mi ne možemo ući čak ni u one zgrade i institucije koje su drugim invalidima pristupačne – zaključuje Neza Đurkić.

Ostavite odgovor