Inkluzija dece; Pozorište i deca; Projekat Peđolino

Odlazak u pozorište sa decom većina roditelja smatra uobičajenim ritualom, međutim postoje deca koja je taj put fizički i socijalno otežan. Udruženje Start za decu ruši te barijere i pozorište dovodi tamo gde je najpotrebnije. Uz podršku grada Beograda, projekat „Peđolino, moj drug“ od aprila obilazi domove i škole za decu sa smetnjama u razvoju. O osmesima koji nemaju cenu razgovaram sa Aleksandrom Grdinić i čovekom uz kojeg su odrasle generacije, Predragom Vukovićem, pa najpoznatijem zapravo kao „Peđolino“. Dobar dan, dobrodošli u 150 minuta.

-Dobar dan.

-Aleksandra, hajde da počnemo od ovog momenta, da zapravo projekat finansira Sekretarijat za socijalnu zaštitu.

-Da. Udruženje Start za decu postoji od 2018. i kada smo osnovani, ideja je bila da decu predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta do 4. razreda da usmerimo na različite vannastavne aktivnosti. E sad, na tim našim prvim druženjima uspeli smo da dođemo u komunikaciju sa jednim udruženjem dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i polako pređemo na inkluziju, a sada su svi naši projekti, gotovo 100% njih, usmereni isključivo i jedino na decu sa smetnjama u razvoju ili bez roditeljskog stanja. Projekat „Peđolino, moj drug“ inače finansiran je od strane Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za socijalnu zaštitu i realizuje se, kao što ste rekli, od 1. aprila. Negde smo na polovini projekta. Imali smo do sada veliki broj predstava. Družili smo se u Ustanovi za decu bez roditeljskog starenja Zvečanska, Jovan Jovanović Zmaj. Danas smo bili u Zemunu, tu u našem komšiluku. Bili smo u Školi za slepe i slabovide Veljko Ramadanović. U subotu smo bili na Kalemegdanu. I naravno, ovo nije kraj, pošto, kao što sam rekla, tek smo na polovini projekata. Planiramo još da obiđemo još neka udruženja i ustanove do kraja juna, pošto nam je to neki rok za završetak cele priče, odnosno celog programa. – Aleksandra GRDINIĆ

-Inače, hajde samo da uključimo Peđolina, s obzirom da je nosilac ovog zabavnog dela, ako možemo tako da kažemo. Peđolino, tvoj opus je zasnovan na interakciji sa decom.

-Tako je. – Predrag VUKOVIĆ PEĐOLINO

-E sad, ovo je, hajde da kažemo, da ova deca tvoj nastup doživljavaju na specifičan način. Koliko ti je potrebno da se prilagodiš, da promeniš svoj nastup?

-Pa, u početku mi je bilo malo teže, je l’ ovaj, da da shvatim šta i kako. A onda sam u jednom trenutku shvatio, da oni imaju svoj svet, ja imam svoj svet. Mhm, njihov svet je isto tako bogat kao i moj svet i onda se tu nalazimo na tom bogatstvu. Znači, da li, se radi o deci koja su slepa i slabovida, da li se radi o deci sa, sa, ovaj, paralizom, najteže, u stvari, skoro nemoguće je, sa autizmom raditi. Međutim, tako smo koncipirali da deca, da oni učestvuju na svoj način. I svakog dana sam pogledao u oči jednu devojčicu koja, vidim da negde u u njenoj glavi bi pevala sa mnom pesmu, ali nešto je ne dozvoljava. Znači, morao sam da je pogledam u oči, da priđem i da je podignem, ali isto tako ona podigla i mene. – Predrag VUKOVIĆ PEĐOLINO

-Da, to je, zapravo, o tome smo pričali pre nego što smo ušli u emisiju. Ja sam imao vrlo konkretan slučaj gde me, takvi susreti, hajde da kažem, užasno mnogo troše, a sa druge strane dobijam neku potpuno drugu i magičnu, hajde da kažemo, energiju. Kakav je, kakav je tvoj osećaj?

-Isto, isto. Znači, ranije je ono bilo kao: „Malo mi je teže dok dođem kući, pa mi se vrati film.“ Međutim, sada shvatam da, da ta deca imaju zaista, i dobro si rekao, magičnu tu neku, energiju, koju i ja primim i i to uvek ispadne lepo, uvek ispadne dobro. ljudi danas, ne shvataju. s jedne strane imamo jako dobre posvećene pedagoge koji rade s tom decom, vaspitače i tako dalje, ali udruženja roditelja te dece su nekako lokalizovani sa strane, druže se među sobom. Oni traže prijatelje, traže nešto i sa strane i tu smo mi. Za, eto, i ja da zahvalim Sekretarijatu Gradskoj upravi što je prepoznala, da prepoznala, da, da to možemo. nisu to neke finansije, nije to ništa, ali je u pitanju samo da ti roditelji koji su inače i prisutni, mhm, u u nekim ustanovama i oni su tu sa decom, da oni izađu iz tog svog začaranog kruga međusobnog druženja i tako dalje i onda se mi družimo zajedno. – Predrag VUKOVIĆ PEĐOLINO

-To je. Da, dosta si pričao o inkluziji. Zapravo je vrlo malo ima, a u nekom konkretnom slučaju ovo je zapravo najbolji primer kako se radi inkluzija kada deca izađu iz svojih domova i postanu punopravni članovi društva i zapravo učestvuju u nekom događaju. Ono što je dobro jeste da je ovaj projekat prepoznat i u inostranstvu. Zapravo, ako sam dobro razumeo, vi se spremate za put u Rumuniju, je l’ tako?

-Tako je. ideja o putujućem pozorištu koja nije od juče, da kažem. Mi to radimo od 2022. godine, znači već četvrtu godinu. I, prvo smo bili onako stidljivo u Beogradu sa prvom predstavom, onda smo bili u gradovima u Srbiji, kao širili smo se, ali ono što nam je bilo onako prelepo jeste 2024. kada smo prvi put sa predstavom „Vukova azbuka“ izašli van granica Srbije. Tad smo bili u Sloveniji, bili smo u Postojni, Ljubljani i Kopru, u srpskim dopunskim školama. Znači, pri našem Ministarstvu prosvete postoje srpske dopunske škole u dijaspori. A onda smo prošle godine od Saveza Srba u Rumuniji dobili jednu divnu pozivnicu i učestvovali smo na Danima srpske kulture u Temišvaru. I evo, ove godine ponovo poziv od njih, ovoga puta u Belobreški i naš divni Marko Adžić koji nas je pozvao, mali festival pozorišta, dečijeg pozorišta. Znači, takmičenje dece koja idu u srpske škole ili su udružena u sekcijama u u Rumuniji. Naravno, govore srpski jezik. biće ih oko 500, takmiče se na festivalu, a mi, eto, kao kao gosti festivala otvaramo ceo festival u subotu u 11 ujutru u Belobreški. – Aleksandra GRDINIĆ

-Peđolino, za kraj, zanima me, ti si simbol odrastanja. Da, ovaj, mnoge dece u Beogradu, najčešće, ali i zapravo i u Srbiji. Gde se pronalaziš ti u ovim manifestacijama?

-Koje sad trenutno radimo? – Predrag VUKOVIĆ PEĐOLINO

-Pa, generalno, hajmo da, da možemo i da generalizujemo s obzirom da se ovde sada radi o drugoj deci. Ja sam već ono kao četvrtu godinu u penziji.

-Evo, sad sam se setio, ove godine punim 70 godina i 50 godina karijere. Mislim, kao brzo prošlo. Brzo je prošlo. Ovaj, nalazim se tako što što srećem osmehe, na ulici. Znači, dobro sam radio, nešto sam dobro uradio. Čim mi se svako mi se osmehne, svakom se ja osmehnem. I samo da dodam ovo, Aleksandrino, bilo gde i bilo šta da radimo, mi uvek tražimo da i deca sa posebnim potrebama, znači, učestvuju ravnopravno zajedno sa decom. Tu mi skupljamo sve zajedno. Jer, sećam se, jednom mi je neko rekao kao u jednoj školi: „Kao imamo neko odeljenje, kao ne bi, ne bi da ga dovedemo, to su deca sa posebnim potrebama.“ Ja sam rekao: „Pa šta? Pa šta ako su, mislim, svi smo mi sa posebnim potrebama.“ – Predrag VUKOVIĆ PEĐOLINO

-I i to je, i to je, i to je najveća istina zapravo. Aleksandra Peđolino, mnogo vam hvala na vremenu koje ste izdvojili za naše gledaoce. Želim vam mnogo sreće u Rumuniji i da nastavite sa ovim projektom. Da ne bude ovaj izuzetak, nego da zapravo postane pravilo.

-Hvala.

-Hvala i vama.

Objavljeno:13. 5. 2026.

Izvor: Prva televizija -150 minuta