ZAŠTO SU MI VAŽNA PRAVILA, RASPORED I ZAŠTO SU MI TEŠKE PROMENE

O odrastanju sa autizmom i součavanju sa neizbežnim iskakanjima iz dnevnih planova i rasporeda piše Stefan Lazarević, član upravnog odbora i samozastupnik u Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom – MDRI-S.

Za osobe sa autizmom, pravila su veoma važna – od toga kako se ponašati na različitim mestima i u određenim prilikama do informacija o tome kada će se neki događaji odvijati, kada će se završiti, šta će biti posle… O odrastanju sa autizmom i součavanju sa neizbežnim iskakanjima iz dnevnih planova i rasporeda piše Stefan Lazarević, član upravnog odbora i samozastupnik u Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom – MDRI-S.

Kada sam bio mali, uvek sam voleo da idem istim putem. Ako smo išli u Zavod, želeo sam da se vozim istim ulicama. Isto je važilo i za odlazak u vrtić, pa u školu. Kada bi tata promenio trasu, ja sam se nervirao i plakao. Roditelji su pokušavali da mi najave promenu puta. Na primer, govorili su mi da ćemo pre odlaska u Zavod svratiti kod dede, ili u neku prodavnicu, pa mi je to lakše padalo. Međutim, nisu uvek mogli da mi najave te promene jer nisu mogli da predvide da će na putu da bude neki zastoj, sudar, radovi. Smišljao sam kako sebi da olakšam i rešio sam da u kolima žmurim ukoliko ne idemo putem kojim sam očekivao. Kada sam počeo da koristim mobilni telefon sa kamerom, smislio sam još jedan način da sebi olakšam – snimao sam put kojim sam voleo da idem pa sam ga, u slučaju promene, gledao. Otkad sam počeo samostalno da se krećem po gradu i da se vozim gradskim prevozom, ovo mi više nije toliko važno, pa čak nekad namerno hoću da menjam put kojim idem ili se vraćam kući.

Sećam se jednog događaja iz drugog razreda osnovne škole: moja učiteljica je kasnila, tj. nije došla na prvi čas. Trebalo je da je zameni učiteljica iz drugog odeljenja, koju sam poznavao, jer je ona tada bila slobodna. Međutim, tu promenu mi niko nije najavio niti objasnio i ja nisam hteo da je pustim da uđe u učionicu. Ona je morala da stoji na vratima i tako nam je držala čas. Konačno je došla moja učiteljica i dalje je bilo u redu, ali su svi shatili da promene, ipak, treba da mi se najave unapred.

Oduvek sam voleo televiziju. Omiljene novine su mi bile „Radio TV revija“ zato što sam u njima mogao da pročitam TV program. Međutim, ako bi nastupile neke promene u rasporedu emisija, ili je neka od mojih omiljenih emisija kasnila, mnogo sam se nervirao. Nisam mogao da razumem zašto su napisali da neka emisija počinje u 21h, a nje nema. Sada, ako se dogodi neka takva situacija, obično na Youtube-u pogledam snimak neke stare emisije ili sviram na sintisajzeru i tako skratim muke.

U škokoli su mi teško padale promene rasporeda časova, ili kada bismo neki čas gubili. Onda sam morao da idem kod razredne ili direktora da mi objasne zašto nema časa i da mi pomognu da smislim šta da radim za to vreme. Takođe sam u roditelje zvao telefonom. Mama se jednom iznevirala i kazala mi: “ Jao, Stefane, druga deca se raduju kada gube čas, a ti se nerviraš zbog toga! Zašto se netrviraš kad uopšte ne voliš taj predmet?“ Jednom se dogodilo da smo u isto vreme trebali da imamo fizičko i probu hora. Jedva sam doneo odluku gde da idem i odlučio se za hor, kad, ispostavilo se da probe nema. Osećao sam se napeto i neprijatno što nisam otišao na fizičko i jedva sam se primirio.

Važno mi je uvek bilo da znam kada neko od mojih ukućana ide negde, gde ide i kada će se vratiti. Morao sam obavezno da gledam kako tata isteruje auto iz garaže i odlazi. Ponekad se dešavalo da on zaboravi da mi se javi i tada sam od besa plakao, vikao, tražio da ga mama zove da se vrati, da bih mogao da vidim njegov odlazak. I dale mi je važno da znam kad i ko odlazi od kuće, ali me više ne uznemirava ako slučajno to ne vidim.

Kad sam samostalno počeo da se vozim gradskim prevozom, roditelji su mi objasnili kako treba da se ponašam, gde se čeka autobus, šta da uradim ako je slučajno neki zastoj, gde i kada treba da pređem ulicu, da ne treba da stojim na vratima da bi ljudi mogli da ulaze i izlaze i slično. Međutim, niko mi nikad nije rekao da treba da ustanem starijim ljudima, trudnicama i onima sa malom decom. Jednom sam se vraćao sa treninga, bio sam malo umoran i sedeo sam u autobusu. Odjednom mi se obratio povišenim tonom neki stariji čovek, tražio mi je da mu ustanem i kazao mi da brukam omladinu. Bilo mi je veoma neprijatno jer nisam znao da treba da ustanem starijima. Nekoliko dana bio sam uznemiren zbog te situacije, ali sam naučio pravilo i od tada uvek pitam nekog starijeg da li treba da mu ustupim mesto. Nedavno me je jedna žena pohvalila da sam lepo vaspitan i zahvalila mi se što sam joj ustao.

Ima mnogo stvari u životu za koje bih voleo da se odvijaju po tačnom redosledu, uvek na isti način, pa mi je ranije čak bilo važno i kojim danima šta jedemo, kada i šta od garderobe oblačimo i slično. Međutim, naučio sam da to prevaziđem na neki način i da nađem zamenu jer ne želim da stalno budem nervozan i ljut, ali mi je i dalje lakše kada mi se promene najave.

Dužu verziju teksta pročitajte na sajtu mdri-s.org.


„Umirujući šlem“ namenjen autističnim osobama u trenucima uznemirenosti osmislila su deca na Dečjem naučnom kampu koji je ove zime organizovao Centar za promociju nauke. Kao inspiracija poslužila je jedna vrsta mimoze, koja se brani od opasnosti i potresa tako što skupi listove.


Objavljeno: 7. 2. 2023.

Izvor: mdri-s.org

Izvor: LICE ULICE – Bez naslova

Autor: Stefan Lazarević