Ručak u tami

Ako se ostvari zamisao Udruženja „Gledamo srcem”, Beograd bi postao prvi grad u regionu sa specifičnim tipom lokala u kojem osoblje čine slepe i slabovide osobe, a gosti obeduju u mraku.

Poput Pariza, Londona, Barselone, Moskve ili Istanbula, i Beograd bi mogao da dobije „restoran u mraku”. U tom specifičnom ugostiteljskom objektu osoblje čine slepe i slabovide osobe a gosti ručavaju i piju u potpunoj tami. Njegovim otvaranjem, kako za naš list kaže Boban Veličković, osnivač i predsednik Udruženja „Gledamo srcem”, Beograd bi postao prvi grad u regionu s takvim lokalom. Iako je ovo udruženje razradilo čitavu ideju, problem je – nedostatak adekvatnog poslovnog prostora.

„Osim zapošljavanja slepih i slabovidih ljudi, restoran bi omogućio onima koji nemaju probleme s vidom da nas upoznaju i saznaju kako izgleda život slepog čoveka. Kad ostanete bez vida, prvo naučite da verujete ljudima. Ako mi na semaforu koji nema zvučni signal kažete ’sad je zeleno’, ja moram da vam verujem. Otvaranjem restorana hoćemo da drugi veruju nama, da zamenimo uloge, da mi vodimo njih”, objašnjava Veličković, koji je potpuno izgubio vid pre 12 godina.

Restorani u mraku širom sveta, od Ciriha do Kuala Lumpura, predstavljaju i turističku atrakciju jer nude jedinstveno iskustvo. U odsustvu čula vida hrana oseća čulima ukusa i mirisa. U budućem beogradskom restoranu, goste će na vratima dočekivati hostesa koja će im poželeti dobrodošlicu. Posetioci će pri tom moći da u posebnu kasetu odlože telefon, upaljač, cigarete i sve druge predmete koji proizvode svetlost, ali i izazivaju stres.

„Gosti će tako moći da potpuno uživaju, da budu maksimalno opušteni, ali i da uključe druga čula”, kaže Veličković.

Posetiocima će se potom predstaviti neko od zaposlenih koji će im sve vreme biti na raspolaganju. Taj momak ili devojka će ih sistemom vozića najpre sprovesti do mesta, stavljajući im levu ruku na ivicu stolice, a desnu na sto, da osete prostor. Zatim će ih kuvar pitati da li su vegetarijanci, kao i da li imaju poseban režim ishrane. Gosti će potom birati jedan od dva obroka (riblji ili mesni), pri čemu neće znati koje će konkretno jelo dobiti.

„Svaki gost dobija drugačije jelo i na osnovu mirisa i ukusa pokušava da odgonetne šta zapravo jede. Na izlasku iz restorana, posetioci se vraćaju kod hostese, uzimaju stvari iz kasete i lagano ulaze u svetlost. Tad ih kuvar pita da li su prepoznali šta su jeli. Ako ne pogode, pokazaće im sliku obroka i objasniti im šta im je pripremio”, navodi Veličković.

Podršku njegovoj ideji pružili su Udruženje ugostitelja i „Hores”, ali i Turistička organizacija Beograda, pa je projekat predstavljen i na nedavnom beogradskom Sajmu turizma. Za budući lokal, Udruženje „Gledamo srcem” već ima desetak ljudi koji će biti zaposleni, pri čemu svi govore bar po dva strana jezika. Ali, za poslovnim prostorom još tragaju.

„To bi trebalo da bude prostor u centru grada, zbog pristupačnosti i turista, ali i pešačke zone. Mora da bude u nivou s ulicom i u jednoj ravni, bez stepenica, galerija, podruma, jer će se hrana služiti na kolicima. Lokal bi trebalo da bude podesan i za priređivanje kulturno-umetničkih dešavanja, koncerata, dobrotvornih večeri i drugih dešavanja na kojima će posredno biti uposleno još slepih i slabovidih osoba koje sviraju ili se bave drugim umetnostima i aktivnostima”, navodi Veličković, koji se nada da će posle posete restoranu u mraku gosti bolje upoznati slepe i slabovide osobe. I da će im, kad ih sretnu na ulici, samoinicijativno prići i pitati ih da li mogu da im nekako pomognu.

Sreća je stanje uma

Kako bi podstakao zapošljavanje slepih i slabovidih osoba, Boban Veličković je pokrenuo Udruženje „Gledamo srcem”, čiji rad pomaže i beogradska opština Zvezdara. Motiv za osnivanje udruženja Veličković je našao u ličnom iskustvu. On je, naime, 2007. u 41. godini potpuno izgubio vid usled, kako kaže, nasleđene bolesti, ali i višegodišnjeg stresa. Najpre mu je 1997. preminula prva supruga s kojom je dobio dvoje dece, Jovanu i Nikolu, koji su sad odrasli ljudi, a desetak godina kasnije se razveo od druge žene, s kojom je dobio ćerku Janu, danas dvanaestogodišnjakinju. Zatim je nastupila bolest i gubitak vida.

„U prvi mah počinje anksioznost, depresija, zaokružen si mrakom i ne možeš da uradiš čak ni najbanalnije stvari, poput stavljanja paste na četkicu za zube. A onda sebe pitaš hoćeš li da budeš biljka ili želiš život. Shvatiš da moraš da budeš uzor deci, kao roditelj. Ako sediš u kući, zaokružen mrakom, kome si ti primer i šta od tebe deca mogu da nauče? Uostalom, sreća je stanje uma, a ne okolnosti. Moja je okolnost da sam slep. A da li hoću da budem srećan? Naravno”, kaže Veličković, koji danas živi u braku s trećom suprugom Ljubicom, s kojom je dobio četvrto dete – ćerku Elenu.

Objavljeno: 04. 03. 2019.

Izvor: www.politika.rs

Autor: Dimitrije Bukvić