Bele štapove za slepe niko ne želi da kupi

Organizacija slepih u Paraćinu jedina koja pravi pomagala za slabovide. Iako su kvalitetniji od drugih, radije se kupuju oni iz uvoza, a najviše iz Kine.

Od prošle godine, paraćinska organizacija slepih i slabovidih, u kojoj je šezdesetak članova, bavi se proizvodnjom belih štapova koji su neophodno pomagalo i znak raspoznavanja slepih. Iako su najverniji prijatelji osoba koje ne vide, štapovi iz grada na Crnici nemaju plasman. Kupuju se oni uvezeni iz Kine i drugih zemalja, koji su obično nekoliko puta skuplji, a dosadašnji pokušaji ove organizacije da njihovi štapovi dođu do korisnika – nisu dali rezultat.

– Sa izradom štapova smo ozbiljnije krenuli prošle godine, kada smo savladali tehnologiju obrade i sklapanja – objašnjava, za „Novosti“, Tiodor Veljković, predsednik ove organizacije. – U početku je išlo teško, čak sam bio pesimista. Najpre smo pravili jednodelne drvene štapove, a sada pravimo sklapajuće plastificirane, s rotirajućom kuglicom na kraju ili bez nje. Uvozni štapovi nisu ništa bolji od naših, koji su, po oceni beogradskog Defektološkog fakulteta, izuzetno kvalitetni i stabilni. Velika povoljnost je to što ih ne radimo samo u standardnoj dužini, već i po želji naručioca. Štap može biti dugačak i do 150 centimetara. Uglavnom su četvorodelni, ređe petodelni, i za njih šijemo i zaštitnu futrolu u kojoj se čuvaju nakon sklapanja, sa znakom Saveza slepih Srbije, a to je otvorena knjiga, s rukama preko knjige u položaju za čitanje.

Do neophodnog novca za ovaj posao paraćinska organizacija slepih došla je objedinjavanjem dvaju projekata kojima su konkurisali za sredstva. Štapove, naime, prave osobe sa invaliditetom angažovane u javnim radovima preko Nacionalne službe za zapošljavanje – njih šestoro, dok su materijal kupili opštinskim sredstvima. Angažovane osobe, od kojih su po jedna slepa i slabovida, primaju naknadu za svoj rad, ali zbog slabog plasmana i nedostatka novca za materijal, dnevno se proizvodi manje štapova nego što bi trebalo.

– Udruženja slepih ne mogu da funkcionišu bez videće osobe, čak članovi ne mogu ni da sede u prostoriji bez njihovog prisustva. Za razliku od ostalih sličnih organizacija, mi ne možemo sami da obavljamo sekretarske poslove. Niko neće da radi za džabe, pa ako nema plate, nema ni sekretara, a onda nema ni naše organizacije – objašnjava Veljković, dodajući da je njihov sekretar Snežana Kovačević poslednju platu primila za april, te da se novac obezbeđuje sve teže. – Na godišnjem nivou potrebno nam je minimum 400.000 dinara. Prošle godine smo od prodaje štapova obezbedili blizu 250.000, a ove, do sada, samo 50.000 dinara, iako su svim slepim ljudima beli štapovi neophodni.

Objavljeno: 07. 08. 2016.

Izvor: www.novosti.rs

Autor: Zorana Rašić