Пројекат “Обуј моје ципеле” – МЕЂУОПШТИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА СЛЕПИХ СРБИЈЕ – ЛОЗНИЦА – Не виде нас довољно

Живот слепих и слабовидих особа није лак, а нарочито не у друштву које им не поклања довољно пажње нити чини оно што може да им олакша свакодневицу. Нажалост, већина још увек не зна како се треба понашати у друштву слепе особе, а има и оних који се снебивају када их сретну на улици и обилазе их у широком луку уместо да понуде помоћ.

Живот слепих и слабовидих особа није лак, а нарочито не у друштву које им не поклања довољно пажње нити чини оно што може да им олакша свакодневицу. Нажалост, већина још увек не зна како се треба понашати у друштву слепе особе, а има и оних који се снебивају када их сретну на улици и обилазе их у широком луку уместо да понуде помоћ.

Међуопштинска организација слепих Србије у Лозници осим нашег града обухвата и три суседне општине Крупањ, Мали Зворник и Љубовију. Ове године обележава пола века непрекидног рада и 60 година  од првог организовања слепих у Лозници, тренутно има 147 чланова, али се сматра да на овом подручју постоји око 200 слепих. Нису сви окупљени у организацији, али свако ко потражи, овде добија помоћ.

Према речима техничког секретара Радована Пејовића, највише чланова је у средњој и касној  животној доби. Мање има деце и омладине него некада, а својевремено је свој деци у организацији вид био оштећен у инкубацији. У последње време то се не дешава што значи да је дошло до унапређења здравствене заштите и обраћања веће пажње.

– Имамо једну девојчицу која је трећи основне, а остало су старији који студирају или су завршили студије и незапослени су.  Тренутно имамо три студента, двоје студира права, а једно вишу медицинску, док је од наших чланова  запослено двоје у дископатији  и Општој болници у Шапцу, обоје терапеути. Један наш члан је одрадио приправнички у болници и очекујемо да буде примљен као социјални радник. Незапосленост је велики проблем. Значајан број незапослених су по занимању телефонисти. Некада су била два занимања прилагођена слепим људима, телефонисти и терапеути. У ери технолошког развоја телефонисти више нису потребни, а нису се могли лако преквалификовати за нешто друго. Има и оних са другим занимањима за која су оспособљени и постоји закон о обавезном запошљавању  инвалидних лица на основу броја запослених у некој фирми, али се у нашем случају то не примењује.  Има доста оних који су завршили курс за рад на рачунару са говорним софтвером и могу да раде као и они који виде, али то тешко иде. Конкурисали смо за јавне радове преко НСЗ и запослићемо овде два слепа лица на три месеца да бар тако осете драж рада – каже он.

Један број чланова завршио је само основну  школу за слепе, а школовање нису наставили због рата. Слепа лица ишла су на оспособљавање у Осијек и тамо се обучавала за одређена занимања, али је дошао распад државе и вратили су  овамо, а код нас  нису имали где да се оспособе. Организација је покушавала да их образује на разне начине, имали су обучавање за оне који нису знали Брајеву азбуку, али проблем  није до краја решен. Проблем је дискриминација слепих особа, а  организација је и настала на темељима борбе против дискриминације.

– Слепи су тешки инвалиди, примају додатак за помоћ и негу, а ко живи сам, у зависности од материјалног стања има материјално обезбеђење преко Центра за социјални рад. Слепи су у проблему, имају основну нега и помоћ, а за тешке инвалиде прве категорије додатак је увећан па укупно буде око 25.000 динара. Међутим,  то им припада на основу увећаних трошкова живљења, а не да од тога живе и зато би било добро да се запошљавају – каже Пејовић.

Председник организације Драган Лазић објашњава да већини слепих тај новац оде да плате некоме да их услужи,  одвезе до лекара и слично, али каже да има још много других тешкоћа.

– На нашем подручју проблем је недостатак звучног семафора, неприступност установама, тротоари који су углавном неадекватни, нема довољно рампе на тротоару за слепе а уједно и за особе у колицима. Проблем имају и  са факсимилом, који негде не признају већ траже потпис.  Највећи проблем слепих је сналажење у кретању, додатно га отежава паркирање возила по тротоарима, померање жардињера и других те физичке препреке које се мењају. Нема пешачких стаза за слепе, осим у Љубовији. Народ се још снебива кад види слепу особу, дешава се да путујем у Мали Зворник и кад уђем у аутобус, неће да устану него идем позади док не нађем празно место, или овде нико неће да пусти слепог човека да преко реда дође до шалтера док ми се дешавало у  Београду да ме  у пошти обезбеђење доведедо шалтера да обавим посао. Не крећем се много, али ми се десило да је на степеницама човек оставио канту  па сам разбио ногу и  нисам излазио 15 дана. Све то утиче на слепо  да ређе излази и буде у некој врсти самоизолације – каже Лазић.

Према његовим речима, било би добро да слепи чешће буду у лозничким медијима да би народ знао да ти људи живе поред њих, да се можда по школама деле неки памфлети како да се они који виде понашају наспрам слепих лица што би допринело поправљању њиховог положаја у друштву.

У Међуопштинској организацији слепих истичу да су последњих осам година у бољим просторијама, једној за рад и другој за окупљања, да имају подршку локалне самоуправе која сада поkушава да реши  њихово финансирање. Ова организација једина од инвалидских удружења има стално радно место па је проблем примедба ревизорскеа инспекције зашто су овде давана срества за плату. Међутим, због специфичности чланства потребан је неко ко ће ту бити, а тако је одувек било па се тражи модел да Међуопштинске организације слепих може конкурисати за новац код градске управе без чије помоћи не може функционисати.

Звучни семафор

Слепи имају право на бесплатно паркинг место, а омогућено им је  умањење плаћања комуналија за 50 одсто у Лозници и три суседне општине, а од претпрошле године и бесплатан превоз у Ластри са пратиоцем. Писали су ЈП “Град” да ако могу ове године да поставе звучне семафоре на три места, код аутобуске станице, тржног центра-”Идеа” и у пешачкој зони и надају се да ће то бити реализовано.

Пример

Овде истичу пример ученика крупањске школе “Боривоје Ж. Милојевић”. Тамошњи  ђачки парламент је организовао акцију  за слепог момка из Кржаве и купили су му компјутер и телефон иако је прошла година била тешка због поплава. Деца су осетила његову ситуацију и помогла му уз помоћ школе и  хвала им на томе, кажу у Међуопштинској организацијие слепих.

Izvor: www.loznickenovosti.com

Autor

Т.М.С