SRAMOTA: Osobe sa invaliditetom nemaju slobodu kretanja!

Osobe sa invaliditetom najčešće ne mogu da uživaju u sadržajima koji ih interesuju, ne mogu da studiraju na željenim fakultetima, pa čak ne mogu ni da rade posao koji vole jer ne mogu da pristupe mnogim objektima. Ovom prilikom, Telegraf otvara pitanje narušenog prava slobode kretanja osoba sa invaliditetom.

Osobe kojima naša pažnja i pomoć mnogo znače, a koje slučajno ili namerno zapostavljamo su, nesumnjivo, osobe sa invaliditetom.

Iako je naše društvo napredovalo na mnogim poljima, s druge strane, ovi ljudi ni dan danas ne mogu da ostvare svoje pravo na slobodno kretanje, jer za to ne postoje uslovi! 

Dok se šetate, obratite pažnju na ove ljude i njihove potrebe. Ne zaboravite da pogledate kakav je ulaz u vašu banku, vašu najbližu prodavnicu, školu, javni toalet… Da li bi osoba sa invaliditetom mogla da pristupi ovim objektima?

Nedostatak pristupnih rampi, adekvatnih liftova i audio-vizuelnih signalizacija je veliki problem jer isključuje osobe sa invaliditetom, vređa njihovo dostojanstvo i osuđuje ih na nesamostalan život.

Razgovarali smo sa direktorom Udruženja za reviziju pristupačnosti, Vidanom Dankovićem, koji je skrenuo pažnju na činjenicu da su osobe sa invaliditetom u potpunoti ravnopravne ostatku građanstva, ali da su zbog svog zdravstvenog statusa u stanju potrebe.

– Da li je svest ljudi o osobama sa invaliditetom na dovoljno visokom nivou?

– Nažalost, nije. Često dobijamo prijave da se ljudi parkiraju na taktilnim linijama za vođenje osobe sa oštećenim vidom koje služe da se ovi ljudi samostalno kreću. Mnogi su neupućeni, mada ima i onih koji ne vode računa pa se često dešava da se parkiraju na mesta koja su rezervisana za osobe sa invaliditetom ili na početku pristupnih rampi.

Tako dolazimo do zaključka da ljudi masovno razumeju njihove potrebe samo u kontekstu milostinje, a ne u kontekstu onoga što mi treba da obezbedimo da bi se osobe sa invaliditetom slobodne kretale. Sloboda kretanja je ipak jedno od osnovnih ljudskih prava.

– Primetili smo da u Beogradu u mnogim istaknutim ustanovama ne postoje uslovi za osobe sa invaliditetom. Koliko je situacija zaista teška?

– Situacija je veoma teška, ali ne samo u Beogradu, već širom Srbije. Mnogo ustanova nema obezbeđen pristup za osobe sa invaliditetom. Govorimo o ozbiljnoj povredi ljudskih prava i o tome da, na primer, stanica MUP-a treba da bude uređena, kako bi ljudi mogli da izvade lične karte i vozačke dozvole.

Takođe, mnoge važne kancelarije se nalaze u zgradama koje nisu pristupačne, mnogi sudovi, domovi zdravlja…

– Ova problematika je od velikog značaja, međutim, u medijima se gotovo ne priča na ovu temu. Zbog čega mislite da je tako?

– Mislim da je problem u tome što se pažnja medija svodi na priču o bedi i sažaljenju. Mediji ne vode računa o potrebama ovih ljudi koliko o svojoj publici. Na temu o problemu pristupačnosti se ne piše jer je problem diskiminacije daleko veći pa zavređuje više medijske pažnje, iako mislim da najveća diskriminacija leži upravo u nepristupačnosti.

– Šta se podrazumeva pod planiranjem pristupačnosti?

– Zbog prirode problematike, rešavanje nedostatka pristupačnosti se rešava u trenutku, on se ne planira. To je dugotrajan proces. Ne primer, ukoliko nam je cilj da napravimo pristupnu rampu, moramo voditi računa o sredstvima kojima raspolažemo i mnogim logističkim pitanjima: da li je ulaz dovoljno širok, da li se vrata otvaraju sa lakoćom kako bi neko ko koristi rampu mogao neometano da funkcioniše…

Potrebe osoba sa invaliditetom nije lako isplanirati, tako da reagujemo onda kada nam se neko požali. Stoga, u ovakvim projektima, planiranje nije praktično.

– Da li je zahtevnije isprojektovati kompletno nov objekat ili isprojektovati adaptaciju već postojećeg?

– Neuporedivo lakše je da isprojektujemo pristupačnost novih objekata. Veoma mali broj već postojećih institucija može da računa da će dobiti nov objekat, iako je to najpoželjnije rešenje. Adaptacije zehtevaju više znanja i energije, a često i više novca.

– Koliko je proces prevazilaženja nepristupačnosti zahtevan?

– U suštini je zahtevan, ali to u mnogome zavisi od toga kakvu strategiju pristupačnosti pravimo.  Što je objekat veći, to je proces zahtevniji. Mi radimo sa gradovima i sa organizacijama. U svakom slučaju, važno je da imamo na umu da se pristupačnost ne odnosi samo na korisnike invalidskih kolica, već i na ljude sa senzornim invaliditetima, kao što su osobe sa oštećenim sluhom i vidom, ljudi sa određenim psihološkim poteškoćama i stara lica.

– Kada govorimo o sredstvima pristupačnosti, uvek pomislimo samo na rampe i liftove. Pored ovih sredstava, šta još postoji?

– To je tačno, ali sredstva pristupačnosti nisu samo rampe i liftovi adaptirani za upotrebu osoba sa invaliditetom, postoji još mnogo toga. U ovu kategoriju se svrstavaju i posebna rasveta, auditivno-vizuelni signali i posebno istaknuta obaveštenja. Na primer, osobama sa oštećenim vidom je jako važna preglednost auditivnih sajtova preko kojih dobijaju informacije. Tako da je spisak sredstava kojima se prevazilazi problem nepristupačnosti, poduži.

– Kome finansijski troškovi padaju na teret?

– To zavisi od toga u čijoj nadležnosti se nalazi institucija ili pojedinac koji nam se obraća za pomoć. To može da bude na nivou grada, opštine, lokalne samouprave, mada neretko, finansije mogu da obezbede donatori. Jako je važno da imate projekat, jer je on preduslov da biste pronašli finansijska sredstva.

– Koji su konkretni projekti koji se sada odvijaju?

– Trenutno mapiramo sve pristupačne i nepristupačne objekte u Srbiji i te podatke objavljujemo na platformama za smart telephone, imamo veb aplikaciju koja će krajem marta prikazati sve podatke do kojih smo došli. Važno je da napomenem da je u toku inicijativa zagovaranja da se u novi zakon o uređenju prostora i izgradnji, uvede obaveza izrade elaborata o pristupačnosti pre same izgradnje objekta i popularizacija pojednostavljenog pravilnika o tehničkim standardima pristupačnosti koji je na snazi od 2013. godine.

Po rečima našeg sagovornika, pristupačno okruženje je ono na kojem svako može samostalno, sa lakoćom i dostojanstveno da funkcioniše, koristi objekte, prostorije i javne površine.

– Da li vi mislite da je vaše okruženje takvo?

– Pitanje: ” Šta bismo mi mogli da učinimo da naše okruženje bude bolje mesto za život osoba sa invaliditetom?”, nije filozofsko. Ono treba da nas pokrene na razmišljanje koliko smo savesni prema ovim pojedincima našeg društva i koliko naša neobzirnost i neažurnost u mnogome ugrožavaju njihova osnovna ljudska prava.

www.youtube.com/watch?v=E8umFV69fNg