Nisu ni primetili da sam gluva – to je Amerika!

Nikada neće zaboraviti trenutak kada je prvi put čula mamin i tatin glas. Sofija Ročkomanović se seća svega iako je tada imala nepunih pet godina.

школски дани

Nikada neće zaboraviti trenutak kada je prvi put čula mamin i tatin glas. Sofija Ročkomanović se seća svega iako je tada imala nepunih pet godina.

„Sećam se! Svega se sećam! I operacije i stavljanja aparata i programa. Plakala sam kad sam čula prvi zvuk.  Bio me je strah, ali u pozitivnom smislu.  Ne mogu da zaboravim kad sam prvi put čula mamin i tatin glas. Kad sam se okrenula pokušala sam da shvatim ko priča. Sećam se da se radujem zvuku, a  ne znam ko priča“, priča Sofija koja sada ima 20 godina.

Kada započnete razgovor sa njom ne možete da primetite da je ona do svoje pete godine bila gluva, da ništa nije čula.

Te  1999. godine, ugradila je kohlearni implant u Hanoveru u Nemačkoj i danas je student na američkom fakultetu School of Visual Arts (SVA) u Njujorku, gde živi sama.

Sofija priča da je posle ugradnje kohlearnog implanta ispred nje bio život pun rada i vežbanja. Njena porodica  se preselila u Atinu, gde je započeta rehabilitacija na engleskom jeziku.

„Rehabilitacija jeste jako bitna, ali nije dovoljan samo rad sa terapeutom od sat vremena“, dodaje ona i ističe da je sa majkom, ocem, sestrom Isidoromi bratom Dimitrijem vežbala četri do pet sati u kući.

„Odmah posle škole sam imala sat vremena sa terapeutom. Posle sam radila sa majkom kod kuće sve do ponoći“.

Bilo joj je teško, kaže. Deca u školi su je stalno pitala šta ima na uvu, a ona nije znala da kaže ni reč i prve dve godine nije imala komunikaciju sa decom.

„Najteže je bilo u trećem i četvrom razredu. Toliko su mene vređali, a tada sama već znala da pričam. Napadali su mešto ne čujem, što imam ružan glas, što imam aparat na uhu, kako sam debela,  glupa, da nikad neću moći da imam petice.  Govorili su svima da se ne druže sa mnom, jer nisam deo društva. Izbacivali su me iz društva“.

www.youtube.com/watch?v=5opi1sL-vGc

Tek posle, u petom razredu su je prihvatili i počelo je druženje koje traje i danas.

Međutim, tada je porodica odlučila da se vrati u Srbiju, gde je Sofija krenula u Internacionalnu školu, jer nije znala srpski.

„Bilo je jako neprijatno druženje. Nikad nisam imala ni jednu drugaricu u Beogradu. Zezali su me da ne mogu da čujem, da pričam, da sam ružna. Bili su protiv mene i ja sam patila cele godine. Bilo jako teško – neprihvatanje, nema razumevanja.  Ja to i dan danas ne mogu da razumem. Normalna sam osoba, a uvek su rekli da sam različita. Osim što imam aparat na uhu, sve ostalo je isto. To je isto kao kad neko nosi naočare,  uvek sam im to navodila kao primer. Pokušavala sam da ne dozvolim da me vređaju i da što pre završim gimnaziju“, rekla je Sofija.

U trećem razredu srednje škole htela je da ide u Ameriku ili Englesku, da se vrati u sistem školovanja koji joj je odgovarao, ali joj roditelji nisu dozvolili. Nađen je kompromis i sa 16 godina je upisala Akademiju lepih umetnosti – slikarstvo i grafički dizajn.

Na fakultetu Sofija nije pronašla društvo, koje je opet imalo predrasude i prozivalo je zato što ne poznaje Srbiju, srpsku istoriju…

„Nije mi prijalo druženje. Nikad nisam bila u srpskom obrazovnom sistemu. Imala sam lepu komunikaciju sa profesorima, ali je bilo i onih koji ne žele da pomognu, nemaju poštovanje prema studentima. Kad nešto pitam, nisu pomagali, a njima je posao da pomognu… Jeste dobro da sve radiš sam, ali kad se nešto ne razume treba da se pita“, dodaje Sofija.

Nije mogla da nastavi treću godinu i uverila je roditelje da joj dozvole da ide u Ameriku, da se vrati u sistem rada u kom je odrasla i uspela je da upiše fakultetu School of Visual Arts (SVA) u Njujorku

„Tamo nisu ni primetili da sam gluva. Nisu ni primetili da imam aparat…. Normalno svi znaju da ga imam, profesori ne mogu da veruju kako pričam i pratim predavanja i nude pomoć u slučaju da nisam najbolje čula… Društvo je fenomenalno“, kaže.

„Lako sam se snašla i rekla mami i tati: Vidite to sma ja! To je  mesto za mene!  Ja sam deo društva u Americi…  Amerika je mesto gde je prihvaćena različitost. Nije ih briga da li si gluva ili debela, ti si deo društva.To je Amerika u stvari“, zaključila je Sofija.

www.youtube.com/watch?v=DDY6kTRzEhU

Оставите одговор