Mirjana Lazor: Predrasude najveći problem

Mirjana Lazor, pedagog, dobitnica nagrade „Dr Đorđe Natošević“
Kazala nam je da je dugo verovala da se promene dešavaju odgore prema dole – od institucija sistema ka školama – ali su je situacija i iskustvo naučili da nije tako… Da se u Srbiji stvari menjaju obrnuto.

Kazala nam je da je dugo verovala da se promene dešavaju odgore prema dole – od institucija sistema ka školama – ali su je situacija i iskustvo naučili da nije tako… Da se u Srbiji stvari menjaju obrnuto.

“Imala sam tu sreću ili nesreću da sistem obrazovanja sagledam iz svih uglova – kao učenik, kao roditelj, zaposlenik u redovnoj i u specijalnoj školi i u Ministarstvu prosvete. Moj utisak je da su institucije sistema, kao i svuda u svetu, uglavnom krute i glomazne tvorevine, dok su škole živi organizmi u kojima se promene dešavaju dnevno. Upravo taj nesklad donosi većinu problema i teškoća s kojima se nastavnici susreću.

Imali smo reforme obrazovanja – jednu, drugu, treću… Ali, nikada nismo uspeli da prevaziđemo nama svojstven običaj da nedovoljno uvažavamo dostignuća i dobre namere prethodnika. Svaka reforma je započeta i prekinuta, ili, što je još problematičnije, nastavljena u drugom, nedovoljno definisanom pravcu. Stalno smo u poziciji da se snalazimo, da čekamo uputstva i instrukcije i da gasimo požare. A dešava se i da zaboravimo da smo tu zbog učenika i njihovih obrazovnih potreba, a ne samo zbog realizacije nastavnih planova i programa i pukog administriranja”, govori nam laureat prestižnog priznanja “Dr Đorđe Natošević”, pedagog Škole za osnovno i srednje obrazovanje “Milan Petrović” Mirjana Lazor.

*Koje kvalitete je Skupština Vojvodine prepoznala u vašem dvodecenijskom radu?

– Posvećena sam svom poslu, mnogo ga volim, uživam u njemu, radim iz sve snage i priznanje je došlo kao prirodna posledica tog 22-godišnjeg truda… Osećaj je divan, ali moram reći da nisam radila zbog priznanja, već iz unutrašnje potrebe da stanje unapredim i učinim da se svi mi u školama osećamo bolje – i učenici i nastavnici i roditelji – što je jedini način na koji mogu da fukcionišem.

*Položaj vaših učenika u državi?

– Naši učenici su nevidljivi, u velikoj meri obespravljeni, na margini. Možda bi najviše odgovarao izraz “nepoznati” ili zaboravljeni. Ljudi nisu svesni kakvo bogatstvo se krije u svakom od njih. Puni smo predrasuda, mislimo da deca sa smetnjama u razvoju ne mogu ništa, a mogu mnogo. Na sreću, novim zakonskim promenama pokušavamo da ih vratimo u društvene tokove. Mnogi naši učenici život provode u institucijama tipa Veternik, Sremčica, Jabuka…

*Uspeli ste da iz institucija izvučetedevet osoba?

– Da. I oni su me i lično i profesionalno promenili, učinili da shvatim sve nepravde kojima su bili izloženi. Ljudi u ustanovama izgube lični identitet, ili ga nikada ne steknu. Nemaju pravo na izbor, na primer da li će i kada ići na spavanje, da li će izaći u grad ili gledati TV, slušati muziku, šta će jesti… Sve te odluke umesto njih donose drugi. Gube samopoštovanje i sposobnosti koje imaju polako nestaju. Zamislite sebe u toj situaciji. Zar ne biste bili ljuti? Sve normalne stvari koje imamo vi i ja oni nemaju, kao u zatvoru a bez kazne i krivice. Deinstitucionalizovali smo tih devet ljudi, smestili ih u stanove u zajednici, gde žive uz našu podršku. Vrlo su zahvalni, “porasli su”, i sa početne 24-časovne podrške asistenata stigli do podrške od 6 sati. Neki od njih idu u školu, neki su angažovani u radnom centru, neki bi se mogli zaposliti, što je jako teško…

*Koje su prepreke?

– Predrasude, davno usvojenji stavovi i mišljenja koja se ne preispituju najveći su problem. Većina ljudi, a često i roditelji dece sa smetnjama u razvoju, veruju da je njima najbolje u institucijama, da će tamo dobiti negu i obrazovanje, rehabilitaciju i tretman. Ali to nije baš tako. Prvo, život u zajednici je mnogo jeftiniji od institucionalnog zbrinjavanja, i bolji za njih.

Ima li i zakonskih barijera?

– Ima. Za promene Zakona o specijalnoj zaštiti trebalo nam je desetak godina, međutim nema dovoljno pratećih dokumenata i pravilnika koji definišu tu oblast, niti stručnjaka koji to umeju da izvedu, jer se to nije učilo u školama ili na fakultetu. Ljudi ne znaju ili nemaju model koji će kopirati ili na koji će se ugledati. Najlakše je preslikati način rada institucija i preneti ga na stanovanje uz podršku, ali to onda gubi svaki smisao. Da bi veći broj ljudi napustio institucije neophodno je pre toga stvoriti uslove za život u zajednici – oformiti službe ili servise podrške. Nažalost, transformacija ustanova teče sporo, kao i otvaranje tih servisa u lokalnim zajednicama.

*Zakoni u Srbiji po pravilu nemaju preciznu primenu?

– Zakon o socijalnoj zaštiti kaže da u razvijenim opštinama život osobe sa invaliditetom treba da finansiraju lokalne samouprave, dok u nerazvijenim opštinama sredstva za ovaj oblik socijalne zaštite obezbeđuje budžet Republike. Problem je u tome što nerazvijene opštine nemaju kapacitet da razviju ovu vrstu usluge, a razvijene ipak imaju ograničena sredstva. I tako se vrtimo u krug. Koliko smo u svemu tome uspešni, govori činjenica da su u Srbiji, koliko je meni poznato, deinstitucionalizovane svega 32 osobe (9 u Novom Sadu i 23 u Beogradu).

*Zar i profesionalci imaju predrasude?

– Kao i u svim drugim profesijama. Neki ih imaju, a neki ne.

*Ko onda koči?

– Transformacija ne može da se desi preko noći, volela bih da ide brže, ali neko drugi želi da ide sporije. Da postoji realna politička volja, institucije bi mnogo brže mogle da se transformišu. Mi se i dalje sporimo s tim da li ovi ljudi treba da budu institucionalizovani, a ne kako da razvijemo servise za podršku životu u zajednici, koji bi prevenirali smeštanje u institucije…

*Inkluzija danas – bilo je mnogo kritika nastavnika, tvrde da im otežavaju rad i da ona ne funkcioniše?

– Inkluzija je proces, a ne doađaj, ne može se uvesti dekretom, preko noći. Potrebno je da prođe vreme tokom kog se neguje inkluzivna kultura, politika i praksa. Definisanje te oblasti i praksa nisu isto. Ljudi se žale jer su dobijali učenike sa smetnjama u razvoju ali nisu bili spremni za njih. Opravdano su ljuti, zbunjeni i uplašeni. Ne protive se inkluziji, ali se boje da nisu dovoljno stručni i da će biti loši nastavnici.

Individualni obrazovni plan je odlično sredstvo za prilagođavanje svakom pojedinačnom učeniku, ali njegova izrada i kvalitetna primena zahtevaju ozbiljnu edukaciju. Ministarstvo propisuje okvir za delovanje, nacionalni nastavni plan i program, a nastavnici moraju da rade u skladu s njim, bez obzira na sposobnosti, kvalitete i interesovanja učenika. Ali to koje su mogućnost, sposobnosti učenika i odeljenja da prime te informacije – mi to, dok dobro ne upoznamo učenike, ne znamo. Plan i proram je odvojen od učenika, a nastavnik negde između. Kako onda da se istovremeno bave darovitima, prosečnima i decom s invaliditetom?

*Da li se tako čini medveđa usluga toj deci?

– I redovne i specijalne škole imaju prednosti i nedostatke. U svakom slučaju je važno da dete ide u školu. Deca treba da dođu u specijalnu školu po ono što ne mogu da dobiju u osnovnoj: kretanje uz pomoć dugog belog štapa, Brajevo pismo, trening životnih veština i slično. Inkluzija nije pitanje mesta, već načina na koji radimo i mora postojati mesto na kom se te veštine uče.

Sposobni da zarađuju za život

*Kako motivisati poslodavce da zapošljavaju vaše učenike?

– Zakon je lepo definisao da će poslodavci biti oslobođeni dela poreza i doprinosa za svaku osobu sa invaliditetom koju zaposle. Ali to nije dovoljno. Oni moraju da znaju da postoje osobe sa invaliditetom koji mogu biti mnogo bolji radnici i radnice od prosečnih. Osobe sa invaliditetom su naučene da budu bespomoćne, da očekuju pomoć društva, a realno, ako su uključeni, oni shvataju da mogu, umeju, da su vredni i sposobni da zarađuju za život. I oni to veoma cene.

Zvuči kao kletva ali nije

*Stepen društvene empatije je gotovo nepostojeći?

– Protekle decenije ratovanja, strašnih vesti, štrajkova, negativne selekcije, borbe za opstanak… dovele su do situacije u kojoj se nalazimo. Promovišu se površnost, neznanje, nasilje, korupcija, prikrivanje emocija… Bahati smo, ne verujemo da je zdravlje najveće bogatstvo, a ono se ne može kupiti kao sve ono što se danas kupuje.

Koleginica koja ima ozbiljno oštećenje vida, a vrhunski je stručnjak za rad sa decom oštećenog vida, vežbala je s učenicima kretanje uz pomoć dugog belog štapa u blizini škole. I desila joj se velika neprijatnost – najblaže rečeno uvreda: žena koja je prolazila ulicom gurnula ih je kišobranom, pljucnula na stranu i izgovorila nešto poput:“Beži, skloni se dalje od moje kuće“, Novi Sad u 21. veku?! Svi mi koji vozimo automobile, koristimo lift, hodamo ulicom, potencijalne smo osobe s invaliditetom. Zvuči kao kletva, ali nije. Veliki broj ljudi zbog dijabetesa ostane bez vida. Danas smo u punoj snazi i zdravlju, a sutra nismo.

 

Оставите одговор