Radionica integracije; Emocije Predraga Mikija Manojlovića; Kultura i društvena tolerancija

Nakon dužeg odsustva iz medija, glumac Predrag Miki Manojlović razgovarao je sa našim Borisom Popadićem o emocijama koje su ga vodile ka stvaranju radionice integracije, u kojoj je osobama sa različitim vidovima invaliditeta omogućio da postanu aktivni učesnici našeg kulturnog života.

Kroz svoju slavnu glumačku karijeru, Predrag Miki Manojlović dao je našoj kulturi mnogo, ali i tvrdi da je dugo osećao da to nije dovoljno. Deo njega želeo je da svoje talente upotrebi i na način kojim bi direktnije pomogao onima koji su u našem društvu neretko zaboravljeni, i tako je nastala radionica integracije, koja danas postoji već 18 godina.

„U današnje vreme ljudi baš i nisu nešto radosni, svi su nešto ljuti, i svi se nešto mrze, i svi su u nekakvom nezadovoljstvu. Ne mogu reći ni ja da sam u nekom blesavom optimizmu, glupavom, ali nisam ni u nekom pesimizmu. Živimo u ovom vremenu strašnom, strašnom vremenu, gde stvarno prete mračne sile, katastrofe koje ne možemo ni da predvidimo. Imamo i mi sopstvene unutarnje probleme, i to je koje su onako tipični za ovaj naš narod i našu državu, i s kojima ne mogu biti zadovoljan i srećan. Zato što ne postoji to što se zove jedna osnovna nekakva tolerancija, osnovno vaspitanje, osnovno nešto. Ovde to postoji, Predrag Miki Manojlović.

Sa ljudima koji su delili istu viziju, kreirao je siguran prostor za inkluziju, razumevanje i toleranciju, sve ono čega je željan da vidi u svetu oko nas.

„I pored 11 i po godina, velikih, dugačkih 11 i po godina, gde je valjalo plaćati ovde, održavati onaj onakav prostor, što smo uspevali igrajući predstavu koja se zove „Dok nas smrt ne razdvoji“. I od te predstave smo zapravo uspevali da plaćamo struju, vodu i sve ovde što je bilo neophodno da se plati. Još nešto da vam kažem, što je možda zanimljivo, a to nismo dugo, dugo nisam bio na nekoj televiziji, pa evo vi ste sad tu. ja ne, ne, nisam član nikakvog upravnog odbora, od onih koji se ne plaćaju, pa recimo do NIS-a. Mislim, ako tako postoji, ono, od nule pa do ne znam, 20.000 mesečno nekih para. NIS-a. i, i ne želim ni da budem. Ovakav prostor i ovako opremljen ne bi mogao da bude bez pomoći države. Danas, kad kažete pomoć države, ljudi ne vole da čuju to. To je potpuno zanimljivo, mislim, to je fenomen. Pored svih ovih fenomena netrpeljivosti, podeljenosti i gluposti. Ono što je takođe važno da se kaže, u radionici se susreću ljudi potpuno različitih, to možemo da čujemo tek kasnije, a životnih nazora, možda sasvim drugačijih životnih pogleda. ali ovde, te banalne, ljudske pojave, koje dnevno, dnevno nezadovoljstvo, dnevni, dnevni doživljaj stvarnosti ne postoji, Predrag Miki Manojlović.

Svoj doprinos ovoj radionici, kojoj je nesumnjivo posvetio mnogo vremena i materijalnih sredstava, ipak najpre vidi u onom emotivnom elementu.

„To je deo moje ličnosti, deo mog vaspitanja. I normalno su me pitali ranije: „Je l’ dobro je l’ tebi bio neko osoba sa invaliditetom?“ Nije. Nije, nije to razlog. Znate, dođe vreme kada, morate da imate osećaj da se, da ne možeš u se nase i podase. Ceo život. Možda kad je bio taj period kad se raspala Jugoslavija i kad, što me je jako pogodilo. Ja sam od dete neke druge države tada bio, je li, i čovek i, je l’, i da nije bilo tog, tog, tog moje participacije u toj nekoj evropskoj kulturi, kinematografiji ili nešto. I kad smo se vratili fiskalno ovde, onda sam imao jedan osećaj koji je rekao: „Pa ne možeš samo sebi. Daj nešto, daj nešto.“ Da. I, i tako, tako je sam stvorio radionicu. imao sam, a imao sam tada i, i čime. U vremenu koje je vrlo, vrlo ovako, lukrativno, je l’, i, ljudi u stvari ne, ne mogu da shvate da neko nešto radi ovako zato što, zato što ima potrebu da radi. Nego stalno toga ima. Gde je, gde se, gde je on, gde je on u toj priči?“ Predrag Miki Manojlović.

Kaže da bi mogao da stavi u roman kakve je sve izazove radionica prošla: rušenje stare zgrade pre 11 godina i novu eru koja se postepeno gradila.

„Ovo je Jumbo Jet koji je poleteo. Da. To su ove prekookeanske stvari. Ovo su, ovo je do Australije, oni, koliko traje onaj let, morate još da se spustite u Hong Kongu ili tamo negde. Mislim, raduje me, zbilja me raduje. I sa Sonjom sam razgovarao baš pred početak predstave i Sonja je jedan jako častan čovek. I ovde su uglavnom i veoma časni ljudi, sem par izuzetaka, ali veoma bili. Ali i oni su bili dali svoj doprinos i ti. Znate, u, u, u vremenima, teškim vremenima, ljudi pokazuju svoje pravo lice“, Predrag Miki Manojlović.

Kroz ovaj projekat, pre svega je i sebe uspeo dobro da upozna.

„Znate, postoje takozvani glumci koji su glumci, ali su mrtvi glumci ili umetnici. Znači, oni koji, koji zapravo više nisu živi, koji nemaju više želja, nemaju više, nemaju više elana, nemaju više, nemaju. Ja još uvek to imam i to me, to me negde održava i to je negde okupilo sve ovo i, i, i na neki način ove ljude koji su izdržali. Sonja je, recimo, jedna od njih koja je izdržala taj dugi period od 11 i po godina. U međuvremenu su došli novi ljudi. A tamo na onom zidu, ako ste primetili, tamo postoji jedan spisak ljudi koji su u radionici radili. On je sad duži, ne može biti nego što je, je, ali nemamo više mesta, sad moramo da ponovo sad. Tako da je ovde u radionici radilo jako puno ljudi. Ono što je zanimljivo, nije porodica u svađi. To nam je to. Imate u Beogradu porodice koje se nešto svađaju i što je i normalno. Mi smo u redu, imamo neke nesporazume u porodici, ali ovde ne. Ovde je jedna oaza bila. Tamo u Barovenici, današnjem Beogradu na vodi, je l’, i danas ovde u Savskoj broj 9 na drugom spratu. I ja sam, pored svih muka, problema, mračnih misli koje sam imao, zahvalan ljudima koji su to prepoznali i omogućili ovo što mi radimo, jer tako kako je, al’ ovo ostaje, Beogradu, mom rodnom gradu“, Predrag Miki Manojlović.

Beograd mu se uveliko odužuje sve brojnijim posetama publike, inkluzivnim predstavama koje nas upoznaju sa nekim drugim, boljim svetom, a pružaju nam priliku i da bolje upoznamo veličine poput Mikija, o kojima smo mislili da smo ..već znali sve.

Objavljeno: 7. 5. 2026.

Izvor: TV Kanal: TV Una – Una Popodne