Društvena trauma; Oporavak društva; Dialog i odgovornost

U prvim danima društvo je bilo, sećate se, paralisano od strašnih vesti, od kolektivne tuge, da bi država brzo nakon toga preuzela prve korake. Kolike su takve mere pomogle da se tragični događaji ne ponove, na koji način je sistem lečio kolektivne traume, i da li je naše društvo naučilo teške lekcije kojima smo svedočili? Ovo su pitanja za profesorku i psihološkinju Tamaru Džamanju Ignjatović i Filipa Stojanovića, istraživača Centra za društvo i tehnologiju.

-Dobro jutro, hvala vam što ste ovoga jutra sa nama. Sad sam se setila, profesorka Ignjatović, koliko smo često razgovarale tog maja 2023. godine, pa sada, evo, koliko smo izračunali, više od 1000 dana kasnije. gde je srpsko društvo i da li svi mi koji smo se, evo, ovog jutra i jučerašnje jutro probudili sa ponovo nekom traumom, je l’ su to neki normalni procesi?

-Nažalost, mislim, o tome smo govorili, evo, ove poslednje nedelje kako se približavala ova godišnjica tragičnih događaja. opšta konstatacija je da smo u ovom trenutku na gore mestu nego što smo bili u tom trenutku. Sva očekivanja su bila da bar, kada nismo uspeli da sprečimo te tragedije, da ćemo bar na osnovu toga, tog iskustva tragičnog, uspeti da se konsolidujemo tako da sve učinimo da se nešto slično ne dogodi i da uopšte, na neki način, celo društvo počne da se transformiše u nekom konstruktivnom pravcu. Nažalost, u ovom trenutku je apsolutno sve gore od nasilja, jer, ovaj, je to ono što je nama svakodnevnica, od tog verbalnog nasilja pa do fizičkog nasilja, na ulicama, praktično koje svakodnevna pojava postaje – TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ profesorka Filozofskog fakulteta.

-Da. Filipe, vi ste autor istraživanja koje je sprovela vaša organizacija i time je pokazano da mere koje je država u tim prvim danima, donela kao odgovor na ove tragedije da nisu prerasle u održive i dugoročne politike. Sećamo se akcije oduzimanja oružja. Je l’ to osnovna stvar koja je bila ad hoc, ali nije imala kontinuitet?

-Pa nekako, kad god se desi nešto što nije dobro u društvu, vezano sa velikim nasiljem ili oružjem, nekako raspisuju se te kampanje predaje ili legalizacije oružja. Ovog puta je bila kampanja za predaju oružja, odnosno da se velika količina oružja koja postoji u našem društvu smanji. To je bio jedan, jedna od izjava predsednika kada je rekao da želi da se smanji za, ne znam, 30% količina oružja. Međutim, ono što je problem s tom kampanjom jeste što je targetirala legalne vlasnike oružja, nije bila usmerena na ilegalno oružje. A jedno od ubistava koje se desilo na današnji dan je izvršeno automatskom puškom. Mi nekako nismo videli da se država bavila ilegalnim oružjem, nego smo targetirali legalne vlasnike. i nekako ta kampanja nije prerasla u neku održivu strategiju, nego se desila kao jedna oročena mera sa trajanjem od, ne znam, dve godine, uz moratorijum, uz moratorijum na lovačko oružje i na neke druge, neke druge mere koje su predložene, ali se sa tim završilo. Da li smo doprineli da društvo bude bezbednije i da manja količina oružja doprinese većoj bezbednosti, to ne možemo da znamo – FILIP STOJANOVIĆ istraživač.

-Da. Ovde ćemo da zastanemo da, da čujemo šta je sinoć za naš dnevnik rekla Ninela Radičević, mama ubijene Ane Božović. Govorila je i pisala je prethodnih dana o tome šta smo sve propustili, gde smo tri godine kasnije, kroz koju bol prolaze članovi porodice, i osvrnula se na to da je društvo trebalo da stane tog 3. maja 23, a ne kao što se desilo godinu dana kasnije, 1. novembra 24.

-I ja se nadam da se neće opet desiti, da nećemo čekati sledeću ovakvu tragediju gde ćemo neistomišljenike političke okupiti na jednoj strani. To stvarno ne bi bilo dobro. Te se nadam da, ok, hajde da kažemo, hajde sutra od 4. maja 2026, hajde da, hajde, hajde da okrenemo novi list. Hajde da ono što nismo uradili 3. maja 2023. ja, ja, ja, ja, ja duboko verujem u, u, u, u to da je svaki dan novi početak. I, zato mislim da, hajde, hajde da, hajde da te neke, naučili smo koje su nam greške bile, hajde da počnemo da pričamo o tome i da radimo na ozdravljenju društva zarad boljeg sutra naše dece – NINELA RADIČEVIĆ.

-Da. I evo, stigao je profesorka taj, taj, taj 4. maj, odnosno taj ponedeljak kada bi trebalo da se okrene novi list, ali očigledno, evo, tri godine mi čekamo taj dan. Kako društvo, natopljeno i tragedijama i nasiljem, može da krene u svoj oporavak?

-U svoj oporavak, kao što je Ninela rekla, možemo da krenemo samo zajednički, kroz dijalog, kroz dogovore, kroz okupljanje i, i neki konsenzus oko toga, u kom pravcu treba dalje ići, ne samo u odnosu na ciljeve, nego i u odnosu na konkretne stvari koje su propuštene da buduurađene. Dakle, dijalog je jedina, jedini način kako možemo da počnemo da rešavamo probleme koji se nisu rešili za ove tri godine. Međutim, ja, nažalost, nisam toliko optimistična u pogledu, onih sa kojima treba da vodimo taj dijalog, što bi bilo sasvim logično. On je, bio uspostavljen u onom neposrednom, ovaj, trenutku posle toga, kad je formirana radna grupa da zajednički dogovoravamo, različite akcije, pošto su tu bili predstavnici različitih ministarstava, kako je to i trebao da bude odgovor. Međutim, sve što se posle dešavalo je vodilo u jedno razvodnjavanje i mnoge stvari, kao što je i ovo istraživanje, kao što je prethodno istraživanje, koje je radila crta sa majskom platformom. Sve su to, mnoge analize i preporuke koje su proizašle iz tih analiza, a da su ostale na papiru – TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ profesorka Filozofskog fakulteta.

-E, dakle, i hajde da se vratimo na, na te prve korake. Dakle, u tom trenutku javnosti je poslat snažan signal kontrole, stabilizacije. Uvedene su različite mere i psihološke podrške, oduzimanja, nelegalnog oružja, odnosno mogućnosti, u stvari, da se, da se preda bez ikakvih posledica. Bilo je priče o sređivanju javnog prostora, odnosno ukidanja ili izmeštanja reality programa iz nekih dnevnih sati. koliko je to dugo trajalo? Šta je vama pokazalo istraživanje? Koliko je sve to dugo trajalo i kad se, kad smo i mi prestali da se pitamo, u stvari, koliko je i odgovornost šire javnosti prisutna kada nismo služili kao korektivni faktor, kada se nismo zapitali šest meseci kasnije: pa gde su ove mere, gde su rezultati mera?

-U zavisnosti od mere. Neke su bile definisane tačno koliko će trajati – FILIP STOJANOVIĆ istraživač.

-Oročene su bile. To je, sećam se, za oružje, je l’ tako?

-Tako je. S tim što je moratorijum produžen, na nabavku oružja još neko vreme. Trebalo je da bude završen u maju, 2025. Produžen je do decembra. Izjava ministra unutrašnjih poslova da su pvaostignuti neki rezultati. Mi to možemo da tumačimo ovako ili onako. Ne znamo šta to znači, pošto ne postoji nikakva evaluacija, nikakav izveštaj, javno dostupan podatak o tome koliko je prikupljeno, kako je prikupljeno i tako dalje. moratorijum na nabavku lovačkog oružja je ukinut posle pet meseci pod pritiskom lovačkih udruženja, pošto je bilo bespredmetna mera. Mislim, zbog čega je uopšte predložena kao takva mera? Neke od mera nisu ni usvojene uopšte, kao što su bili narkotestovi, u uvođenju u škole ili smanjivanje krivične odgovornosti sa 14 na 12 godina i tako dalje. Međutim, o tome ste vi govorili – FILIP STOJANOVIĆ istraživač.

-Oprostite, samo za tu, za tu zakonsku regulativu, to, smanjenje starosne dobi za odgovornost sa 14 na 12 godina.

-To je bila kao najavljena mera. zakon, ja ne znam da l’ se našao u skupštinskoj proceduri i slično, ali ne verujem da će to biti usvojeno, pošto je za to potrebna šira debata. Meni potpuno je bilo nejasno zbog čega je to, dato kao preporuka da se odmah uradi bez ikakve, ovaj, analize kako će to da… – FILIP STOJANOVIĆ istraživač.

-Je l’ to bilo gašenje požara u tom trenutku?

– Pa, apsolutno. Većina od mera jesu bile gašenje požara, što u neku ruku može da bude opravdano, zato što država u tom trenutku pokušava da pokaže da kontroliše situaciju. Ali brzopletost i ad hoc mere i ad hoc paket tih mera, set mera koji su donete, nisu bile baš najbolje. I ono što vaše pitanje je zapravo bilo kad smo mi prestali da razgovaramo – FILIP STOJANOVIĆ

-Da se pitamo,

-Jeste kad se desila nadstrešnica. Mislim, posle toga su ova dva događaja, nažalost, zaboravljena. I to je ono što je u protekle, evo, tri godine, tri velika tragična događaja. M, ne znam, kolektivnog, to je više pitanje i za profesorku, da, da smo nekako kao društvo kolektivno istraumirani i da prolazimo kroz to konstantno nekako i da ne možemo da sagledamo i da izanaliziramo situaciju. Ali dobro, meni je jako drago da se o ovim stvarima govori i treba da se govori. I nekako imam utisak da se sada, na treću godišnjicu, priča mnogo više nego što se pričalo ranije. ne znam zbog čega, ali je to dobro i treba da razgovaramo, kao što je rekla gospođa malopre, da treba da se setimo i da vidimo gde smo pogrešili i da unapredimo nešto – FILIP STOJANOVIĆ.

-Da. E, pa sad se ovo što je Ninela rekla, trebalo je tog 3. maja da se stane, da se ne bi dogodio 4. maj i, i 1. novembar. Ali očigledno da je društvo bio, mislim, to ne mogu to da izgovorim, ali da je društvo se tek otreznilo, u stvari, spoznalo nivo traume kroz koji prolazi 1. novembra.

-Tačno. Ovaj, i to je upravo razlog zašto i ono što se radilo, na razrešavanju i na nekim merama, povodom ovih masovnih ubistava, što je ostalo po strani zbog nove tragedije, gde imamo mnogo direktniju odgovornost, jer nemamo, ovaj, konkretnog ubicu kao u ova dva slučaja, ovaj, ali imamo značajno veću odgovornost države. tako da je to potpuno preusmerilo pažnju, ali istovremeno nas i dodatno traumatizovalo kao, kao društvo, upravo zato što niti smo zalečili one prethodne traume, nismo krenuli u nekom pozitivnom pravcu, nismo sagledali sve uzroke, sve posledice i preduzeli mere koje je trebalo preduzeti u odnosu i na porodice i na žrtve, ali i u odnosu na prevenciju. A onda se desilo nešto drugo što je takođe ogromna tragedija i onda smo tek se suočili sa svim drugim problemima, odnosno suočili sa činjenicom da zapravo ne možemo da očekujemo pomoć i podršku od onih koji najviše imaju odgovornosti i moći da preduzmu takve mere – TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ profesorka Filozofskog fakulteta..

– Da. u ovim danima, u stvari, pažljivo treba slušati ono što roditelji kažu. Njihova bol je najveća, nezalečiva. I ono o čemu je upravo Ninela u, u, u jednom svom, tekstu, iz napisala, rekla, to je, ta, čini se, dodatna bol zbog izostanka sudskog epiloga i zbog izostanka odgovornih i zbog pozicije roditelja u formiranju osobe koja je spremna da učini nešto ovako. A šta smo tu uradili? Dakle, koliko smo, u stvari, ih dodatno retraumatizovali svojim nečinjenjem, svojom, onako, jednom indiferentnošću?

-Tako je. Jer vi posle svakog traumatskog događaja, pogotovo kada je, ovaj, praćen gubitkom, a to je sigurno najteži gubitak koji se najteže podnosi, imate čitav niz, stvari koje ne mogu da ublaže bol, ali mogu da pruže neku vrstu, da kažem, utehe ili da bar umanje delimično, tu patnju, zato što je

-to ublažavanje, u stvari, bola, je važno.

-Tako je. I preduzimanje nekih mera. empatija jeste, mislim, o kojoj toliko pričamo, ovaj, jeste iskazana na nivou, cele zajednice od strane ljudi koji su prosto počeli spontano da se okupljaju. Pa evo i juče, kad ste videli ispred škole, mislim, bilo je puno cveća. Ceo dan je u, u Beogradu, u tom kraju između škole i Tašmajdana, stalno su se okupljali ljudi i vidno potreseni. Dakle, saosećanje je nešto što je delimično tim ljudima, moglo da kažem, da signal da nisu sami. Ali odgovor društva u celini, odnosno države na to nepreduzimanje tih mera, jeste zaista to lutanje kroz sistem, lutanje da se dobije pomoć, lutanje da se dobije podrška, da se odgovori na ove ili one potrebe za pravdom, za konkretnom psihološkom pomoći, za, nizom drugih mera. Mi stalno zaboravljamo i ranjene koji su ostali zapravo bez posla, sa teškim invaliditetima, kojima treba i i zdravstvena zaštita i socijalna zaštita i čitav niz stvari. Vi nemate sistematsku podršku za to. Još tada smo bili svesni. Dakle, mnogo je stvari koje su dodatno povredile same žrtve – TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ profesorka Filozofskog fakulteta..

-Kako se vrši implementacija? Desi se ovakva jedna trauma u društvu i kako sistem adekvatno reaguje? Kako je to napravljeno u nekim dobrim primerima u Evropi?

-Ono što je važno reći na, na, na samom početku i jeste da kad se definišu ovakve mere i u većini država, kad su se desila masovna ubistva, država reaguje restriktivnim merama. Uglavnom se radi o pooštravanju zakonskih normi. Ali paralelno sa tim se dešavaju i psihološke mere, odnosno taj trauma informisani pristup gde se, gde su podjednako zastupljene i u narativu i javnom diskursu, gde državnici govore i o tim merama. Ovde smo imali situaciju da se uglavnom govori, u medijima i u javnom, u javnom govoru, uglavnom se priča o restriktivnim merama, o tome šta je država preduzela da smanji količinu oružja, šta je uradila po pitanju, ne znam, uvođenja policajaca te u školama, da će biti bezbednije i slično. Ali je nekako ovaj aspekt psihološke podrške javnog zdravlja, mentalnog zdravlja, što društva, što tih traumatizovanih porodica i ranjenike koje je pomenula profesorka, je izostao. I to je ono što pravi veliku razliku u odnosu na druge države. Nemamo taj komplement – FILIP STOJANOVIĆ.

–A kako da razumemo relativizaciju toga?

-Ja jedino što sam video u ovom trenutku jeste da su se oni našli u jednoj situaciji bezizlaznoj i da u tom trenutku ne postoji ništa drugo nego: hajde da vidimo šta možemo da uradimo, a to je: hajmo, kampanje znamo da radimo, imamo operativne kapacitete. Opet, i tu se desio problem jer je oružje nestajalo iz policijske stanice.

– Iz policijske stanice. Hajde da stavimo moratorijum na oružje. Dobro, ali štaće ta mera da doprinese, ne znamo. Hajde da predložimo ovo, hajde da predložimo ono, hajde da uvedemo policajce u škole. Ali štaćemo mi da postignemo time? Mi to zaista ne znamo. Hoćemo da napravimo zatvor od škole, da stavimo sada KD vrata i da stavimo stražare i da se deca osećaju kao u zatvoru, a ne u nekom školskom prostoru gde mi svi, kad pošaljemo decu, očekujemo da će biti bezbedna ili ne. Prosto nekako ne, nije postojao sistemski pristup, nije postojalo adekvatno znanje. Trebalo je da se reaguje brzo. Slažem se, ali trebalo je i da se promisli o tome kako će te mere, kakav će odjek imati i koliko će one zapravo doprineti da nešto bude smisleno i sistemski određeno – FILIP STOJANOVIĆ.

-Da. I hajde da da vidimo. I pitali smo naše gledaoce, i vaše mišljenje nam znači. Šta smo propustili tri godine od ubistva u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni? Imamo četiri opcije. Da li je to memorijalni centar, da su to sudski epilozi, briga o povređenima ili sve navedeno? Uskoro ćemo videti i rezultate. koliko je važno, evo, hajde dok čekamo te rezultate, profesorka, da vas pitamo, uspostaviti kulturu sećanja. Sećamo se da kada se dogodio 3. maj, pa onda i ta noć između 4. i 5., mnogi su navodili ono što se dogodilo 21. oktobra u Kragujevcu i to na koji način je taj grad uspostavio kulturu sećanja. To se govorilo često i u kontekstu toga šta Ribnikar treba da bude. Da li i dalje škola ili memorijalni centar? Šta to znači za ozdravljenje društva i i u simboličkom smislu, ali i u suštinskom?

-Kultura sećanja je takođe deo i oporavka, i dvostruka poruka. Da se sa jedne strane sećamo da ljudi nisu zaboravljeni, da ta deca i mladi ljudi zaista nisu zaboravljeni. Mi pamtimo i njihova imena, što je jako važno. Ali ono što je druga poruka, osim tog dostojanstvenog sećanja, jeste i da zapravo moramo da preduzmemo sve mere. Dakle, to je i opomena da se tako nešto ne dogodi. Jer kad se suočite sa nekim memorijalnim centrom, vi shvatite sav užas tog događaja i podsećate se na to i da zaista imate duboko osećanje da ne smete to da dozvolite da se ponovi – TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ profesorka Filozofskog fakulteta. .

-Da. I sada, sada sam se prisetila tih prvih izjava predstavnika vlasti u tim prvim danima koji su nekako pokušavali da, da, da, da, da nekako umanje ili da se, da se, da naprave distancu, u stvari, od od svega toga. I sad se postavlja pitanje: je l’ to bio politički manevar? Kako, u stvari, da, da razumemo taj njihov politički manevar da se nekako svali krivica na neki strani faktor, da se, da se, eto, da se normalizuje škola za sedam dana?

-Da. U školu nije moguće bilo normalizovati ni za sedam dana ni za sedam meseci u potpunosti. I zato su sve te mere morale biti pažljivo i postepeno osmišljene. Naravno da je bilo važno da deca nastave da se okupljaju, da imaju doživljaj da se i život nastavio. Ali je ta mera između tog nastavka i zaustavljanja, da se osvestimo šta se desilo i na koji način se postepeno, korak po korak, vraćamo i u školu i u te redovne aktivnosti. Jer, naravno, i sami roditelji su svesni da život teče, teče, na kraju krajeva, i za njih same. Ali je sve to, ceo taj, sistem i aktivnosti koje je trebalo preduzeti, morao postepeno i pažljivo da se osmišljava. Naravno, postoji i delom opravdanje da nas je to u toj meri iznenadilo i paralisalo, da zaista nismo imali spremni odgovor. Ali danas, tri godine posle, nemamo to opravdanje da kažemo: mi nismo spremni, nemamo tim za reagovanje u traumatskim događajima, nemamo jednu stvar, drugu stvar, petu stvar, mentalno zdravlje koje uvek onako deluje kao nešto što je kad ne vidljivo, je l’ čak i u zdravstvenom sistemu. Mentalno zdravlje je na kraju. Imate sve druge bolesti kojima, naravno, treba medicina da se bavi, a mentalno zdravlje je pri kraju. Al’ mentalno zdravlje je nešto što svi direktno, ovaj, živimo svaki dan. Osećamo da živimo u jednom, u toj meri, nesigurnom i nestabilnom sistemu da je jako teško prosto planirati sutrašnji dan. Vi razmišljate šta će biti na leto, na iduće godine ili u bilo kojoj budućnosti. Vama je potrebno da bi se oporavili, zapravo jedan doživljaj sigurnosti i stabilnosti, a nažalost, nama se stalno izmiče podloga pod nogama – TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ profesorka Filozofskog fakulteta.

-Da. Evo, profesorka je spomenula da smo svi, da svi znamo imena žrtava, da, da to nisu te tek tamo neke osobe, već je znamo. Međutim, ono što se, prvih nedelja, čini mi se da su roditelji, ubijene dece u Ribnikaru pomogli da, deca ubijena u, Duboni i Malom Orašju ne budu, uslovno rečeno, žrtve drugog reda, jer se to nekako u jednom trenutku, u jednom trenutku je to figuriralo: žrtve iz Mladenovca, a čak nisu, Srbija nije mogla da upamti ni, ni, ni imena ta dva mesta. Je l’ to pokazalo takođe vaše istraživanje? Je l’ smo imali tu neku razliku? Je l’, je l’ smo mi kao javnost se u tom smislu ogrešili o ove druge?

-Nije jednostavan odgovor, ali se razlikuju dva događaja i postoje specifičnosti. Događaj u Ribnikaru desio se u školi i počinilac je maloletno lice, dete takođe. Ovaj, žrtve su uglavnom mladi i na jednoj i na drugoj strani. i nekako više se pričalo, u medijima je bilo više zastupljen Ribnikar nego Dubona i Malo Orašje i verujem da je to izazvalo i onako animozitet prema izveštavanju i prema medijima i prema građanima, zato što su, kao što ste vi rekli, nekako skrajnuti po strani, što ne bi trebalo da se događa. ono što je važno, a u tom kontekstu medija jeste da je pričali smo već o sekundarnoj viktimizaciji, na koji način su neki mediji izveštavali, kako se, koliko je to dodatno stvorilo osećaj traume i koliko je to uticalo na sve nas, pa i na ljude ranjene, preživele porodice, je ovaj po nešto što o čemu takođe treba da se razmisli. Evo, imali smo slučaj skoro u Turskoj da se desilo takođe dva slučaja. Ovaj, da je bilo jedna od mera, recimo, bilo je zanimljivo zabranjeno izveštavanje o počiniocu, iznošenje pojedinosti zločina da ne bi došlo do copy-cat situacije i slično. Tako da, eto, postoje različiti neki primeri na kojima možemo da učimo i da razmišljamo u tom pravcu da da nam se nešto slično ne bi desilo – FILIP STOJANOVIĆ.

-Da, takvih slučajeva je bilo. Sećam se posle, terorističkog napada na Novom Zelandu da je premijerka nije nikada želela da izgovori ime počinioca, niti je uopšte javnosti.

-A izvinjavam se, mi smo imali ovde situaciju da su ubice stavljene u prvi plan. Mhm. Da žrtve nisu bile u prvom planu, da su se fotošopirale fotografije ubica sa, žrtvama, što je bilo, mislim, skandalozno FILIP STOJANOVIĆ.

-Da. Pardon, po svim nivoima neprimereno. Sada imamo rezultate i sada ćemo videti kako ste vi razmišljali i šta su vaša mišljenja, šta smo propustili tri godine od ubistava, ne samo u Ribnikaru, nego i u Malom Orašju i u Duboni. Dakle, memorijalni centar, to smatra 7% ljudi, 8% smatra sudski epilozi, briga o povređenima, tri, sve navedeno, 82%. To je u stvari pokazatelj da je nekako doživljaj da ne da nismo dovoljno uradili, nego da smo tako malo uradili. Ali hajde samo da se i osvrnemo na ovo. Dakle, ova nedelja u školama je nedelja sećanja. je l’ to nešto što možemo da kažemo da je, eto, dobar način i ove kulture sećanja i razvijanja svesti kod mladih o bezbednosti?

-Pa, to bi bio svakako dobar način i važno je da se vraćamo, ali mi, nažalost, tom prilikom se setimo šta sve nije urađeno. Volela bih da sledeća godišnjica, koju takođe obeležimo na jedan ovakav način, ovaj, se setimo šta smo uradili, šta smo promenili, a ne šta nismo uradili i šta smo propustili. Naravno, uvek će biti nečega što nije dovoljno, ali to nam je samo podstrek da onda radimo i na tim potrebama, na tim rešenjima. dakle, uvek može da se nešto napreduje i poboljša, ali ne možemo se i posle tri godine suočavati sa tim i posle svake godišnjice se setiti i nabrajati šta sve nije urađeno. Dakle, ova anketa pokazuje da nijedna mera nije dovoljna. Ne samo da nije dovoljno urađeno, nego svaka za sebe nije dovoljna, taman da se i sve na njoj uradilo. Dakle, uvek je to integrisani set usluga, aktivnosti, onoga što smo morali da preduzmemo u svim sistemima, i na nivou obrazovanja, i na nivou bezbednosti, i na nivou pravosuđa, i na nivou mentalnog zdravlja. Dakle, to je jedan kompleksan odgovor zajednice na ovakvu tragediju – TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ profesorka Filozofskog fakulteta..

-Hvala mnogo što ste ovog jutra bili moji sagovornici, profesorka Tamara Džamanja Ignjatović i Filip Stojanović, istraživač Centra za društvo i tehnologiju. A upravo pre tri godine zavladala je potpuna tišina, muk i tuga zbog tragedije i u Orašju, Duboni, i u školi Vladislav Ribnikar. Događaj koji niko neće moći da zaboravi. Pratile su mnoge akcije, kolektivne suze i traume celog društva. Oni čija je tuga najdublja, roditelji stradalih učenika, posadili su stabla trešanja posvećena malim anđelima da se nikada ne zaboravi šta se dogodilo 3. maja 2023. godine.

Objavljeno: 4. 5. 2026.

Izvor: TV Kanal Nova S -Probudi se