Ni zakona, ni para u budžetu

Zakon o socijalnoj zaštiti koji reguliše pitanje roditelj negovatelj 12 godina je na čekanju, a budžet ni za narednu godinu ne predviđa finansiranje ove stavke uprkos najavama političara

Odbornica Ana Kolašinac Popović dostavila je Skupštini grada Predlog odluke o načinu ostvarivanja prava na status roditelj negovatelj na teritoriji grada Kragujevca, koji nije ni razmatran na javnoj raspravi o predlogu budžeta za 2026. godinu.

-Vlast nije dozvolila ni da obrazložim ovaj predlog, niti su ga uvrstili u dnevni red. Zakon roditelj negovatelj čekamo kao Godoa i uopšte nisam optimista da će ikad biti usvojen, izjavila je Ana.

Ona tvrdi da je pored dobrih primera prakse Bora i Kruševca, Kragujevac ipak odlučio da najugroženiju kategoriju stanovništva još više obeshrabri, čak su glasali protiv predloga zakona za roditelj negovatelj u republičkoj Skupšštini.

Samo pet dana ksnije u svečanom salonu na prijemu za predstavnike udruženja osoba sa invaliditetom povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom dr Gordana Damjanović, pomoćnica gradonačelnika za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, ljudska i manjinska prava obećala je da će se ovo goruće pitanje rešiti na proleće i da nema razloga za brigu.

-Ono što nas najviše brine, a ja nisam imala priliku da za skupštinskom govornicom pojasnim jer nisu mi dali, Zakon roditelj negovatelj biće usvojen na proleće, izjavila je dr Gordana Damjanović, iako u novom budžetu te stavke nema.

Za početak – evidencija

Čemu prolongiranje dvanaest punih godina socijalne usluge roditelj negovatelj, pitali smo i dr Milenu Stojanović, predsednicu Izvršnog odbora Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom. Po njenoj oceni to ne sme da bude stvar političke volje. To nije toliko skupa usluga da država ne može da podnese taj „teret“, jer izdvaja za sve i sivašta.

-Za početak bi trebalo ozbiljno da se napravi evidencija lica sa posebnim potrebama. Ili neka platforma za osobe sa invaliditetom, gde će biti navedena vrsta bolesti i potrebe obolelog, a kasnije mogu da se provere uneti podaci, da se pozovu na razgovor, da dostave dokumentaciju, sugeriše dr Milena.

Za razliku od naše države koja se nije pomerila od početka, Hrvatska se prva pokrenula. Od 2020. godfine kod njih je regulisan status roditelj staratelj u Zakonu o socijalnoj skrbi. Sa druge strane Srbija je donela taj zakon još 2011, ali od 2018/19. bile su tri ili četiri procedure izmene i dopune i ni jedna nije prošla skupštinsku raspravu.

-Ako Srbiia nema zakonom preiziranu podršku hraniteljskim porodicama koje primaju i decu sa smetnjama u razvoju, i za to primaju veća sredstva, ne vidim zašto ne bi postojala podrška biološkim porodicama koje imaju decu sa smetnjama u razvoju ili odrasle sa invaliditetom kojima je potrebna celodnevna podrška i pomoć. U zemljama u regionu precizno je definisano ko ima pravo na ovu vrstu podrške. Opet ću da se vratim na Hrvatsku, gde se tačno zna da su to deca koja ne mogu da brinu o sebi, čiji roditelji moraju da se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljanje. To se mora definisati u nekoliko pravaca. Recimo roditelji koji imaju podršku da deca idu u celodnevni boravak, nemaju pravo na naknadu roditelj negovatelj. Isto tako, ukoliko dete ili odrasli čovek ode u neku instituciju i boravak duže vreme, tog momenta se prenosi taj uvećani dodatak i dodatak za tuđu negu i pomoć na instituciju, što znači da porodice ostaju bez toga. U Hrvatskoj ukoliko se to desi roditelj negovelj autlomatski ostaje bez ove naknade, objaćšnjava dr Milena.

Naša sagovornica smatra da ne bi trebalo da bude problem za državu da se roditelju staratelju prizna taj status i da ima mesečnu naknad u visini minimalne zarade. To može u nekom momentu da izazove strah kod države da će biti previše ljudi, ali uvek treba imati u vidu da su oni 24 časa pored tih osoba. Potpuno su posvećeni i nemaju mogućnosti da se zaposle, da rade i steknu penziju.

Ona podseća da je kod nas bilo reči da je onaj koji najmanje 15 godina brine o osobe s invaliditetom ili detetu sa smetnjama u razvoju, kad napuni godine starosti ima pravo na penziju. Ali od toga nije bilo ništa.

Čini se da je prvo trebalo da se napravi baza podataka, pa tek onda da se izađe sa predlogom zakona koji reguliše pitanje roditelja nnegovatelja. Odugovlačenje ubija nadu porodicama u problemu.

-Ministarka za rad i socijalna pitanja, izjavila je da će za dva-tri meseca biti donet zakon. Ako ništa nije urađeno u protiklih deset i više godina, kratko je vreme da se za tri meseca napravi evidencijs i donese dobar zakon. To što kažu sledeće godine. treba uzeti s rezervom. Promeni se ministar i opet krećemo sve ispočetka, što nije dobro. Na kraju krajeva, u tom ministarstvu rade službenici nezavisno od izbora ministara, To je ozbiljan proces i ne treba da zavisi od političke volje, kaže dr Milena.

Kao da ne žive u istoj državi

U Kragujevcu je pokrenuto pitanje roditelj negovatelja iako je to nacionalna tema, u smislu da grad podrži te porodice dok država ne donese nove normative.

-Toga nema u budžetu, nema kao stavke za narednu godinu. Grad je isto u problemu jer nema dovljno podataka. Postoji dobra volja, ali to nije dovoljno i mislim da to nije realno vreme. Ono što može je da se donese odluka da se ozbiljno pristupi tome i da prvo Centar za socijalni rad prikupi podatke i da pozove ljude da se prijave, ukoliko nisu na njihovoj evidenciji, a ima ih i takvih, kaže dr Milena dodajući da gradovi poput Bora, Sremske Mitroovice i Gornjeg Milanovca, već su doneli odluke o pružanju podrške tim porodicama dok se ne donese zakon. Ali to svakako nije trajno rešenje. Mora sa nacionalnog nilvoa da se krene, jer ukoliko se sve ostavi lokalnim samoupravama da rešavaju, to neće biti dobro.

Već posoji problem objašnjava naša sagovornica na primeru Beograda, gde se korisnicima usluge socijalne zaštite uopšte ne naplaćuje particićpacija, dok u nekim drugim gradovima plaćaju 20 posto uvećanog dodatka ili 20 posto od cene po satu. Onda se ljudi sa lokala pitaju da li mi živimo u istoj državi. Ali zakon to dozvoljava i lokalne saouprave imaju pravo da donesu odluke za ranjive kategodije u teškom materijalnom položaju.

Dr Miolena podseća da obično majke ostaju same sa decom, brzo dolazi do razvoda brakova. Neke porodice imaju i po dvoje-troje dece sa smtnjama u razvoju koje neguju i prsto je nepojmljivo u kakvom su položaju. Zato, napominje, ozbiljnije mora da se priđe ovom problemu.

Po pooslednjem popisu na nivou grada ima 9.500 registrovanih odraslih osoba sa invaliditetom, iako taj popis nije baš sasvim pouzdan, jer su se ljudi subjektivno izjašnjavali. Takođe, ima 150-160 sa smetnjama u razvoju, ali nisu svi popisani. Zdravstvene ustanove imaju svoje evidencije, a po mišljenju dr Milene u gradu ima oko hiljadu porodica koje brinu o osobama sa invaliditetom.

-Centar za socijalni rad precizno vodi evidenciiju za decu sa smetnjama u razvoju i ona je najpotpunija, jer su, ipak, ta deca od početka u njihovom sistemu podrške i tačno se zna koje usluge primaju. Mi nemamo celodnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, tako da to može da bude početni momenat. Nemaju baš sve porodice ni potrebu, neke su bolje maerijalno situirane i ne verujem da će se ti ljudi javljati. Moraju sigurno da postoje neka ograničenja i da se pruži podrška onima koji su najugroženiji, kaže dr Milena.

Čiiinjenica je da kod nas podrške još uvek nisu razvijene na dovoljnom nivou da bi obuhvatile veći broj korisnika. TakoJ na primer, uvećani dodatak imaju osobe koje imaju sto posto telesnog oštećenja, što znači da nisu obuhvaćene osobe sa intelektuanim smetnjama, poput Daun sindroma, autizma i drugih. I o tome bi moralo da se vodi računa u budućnosti kako bi i oni bili obuhvaćeni podrškom, zaključuje dr Milena Stojanović.

Objavljeno: 11. 12. 2025.

Izvor: KRAGUJEVAČKE NEDELJNE NOVINE – Društvo

Autor: Elizabeta Jovanović