KADA PRSTI PROGLEDAJU, VEČNA TAMA NESTAJE: Savez slepih Srbije obeležava 75 godina postojanja, a bibloteka „Dr Milan Budimir“ slavi pola veka
KADA prsti progledaju, kroz njih iz knjiga na Brajevom pismu poteče svetlo koje rasteruje večnu tamu, kažu u Biblioteci „Dr Milan Budimir“, pri Savezu slepih Srbije.
Foto B. Subašić
KADA prsti progledaju, kroz njih iz knjiga na Brajevom pismu poteče svetlo koje rasteruje večnu tamu, kažu u Biblioteci „Dr Milan Budimir“, pri Savezu slepih Srbije.
Ona ove godine obeležava pola veka postojanja, a izuzetni ljudi koji rade u njoj kažu da nemaju vremena za slavlje, jer brinu o oko 4.000 svojih članova.
– Pandemija virusa korona je dosta povećala interesovanje za našu biblioteku i svakoga dana stičemo nove članove kojima nosimo knjige do kuće ili im šaljemo poštom – kaže Violeta Banković, rukovodilac biblioteke.
– Telefoni neprestano zvone, zovu nas roditelji naših predškolaca, đaci, studenti, post diplomci, penzioneri. Naš najmlađi član ima samo godinu i po, a najstariji 93 godine. Mi nismo obična bibloteka, mi smo deo porodice tih ljudi.
I Savez slepih Srbije, koji zastupa interese oko 12.000 slepih i slabovidih članova, ovih dana obeležava veliki jubilej – 75 godina postojanja, i izuzetno je ponosan na svoju biblioteku. Sa 90.000 knjiga štampanih Brajevom azbukom i onih u audio-formatu, biblioteka „Dr Milan Budimir“ je jedna od najvećih u Evropi.
– Naši članovi dobijaju knjige gde god da se nalaze – kaže pravnik i novinar Jelena Stojanović, sekretar Saveza slepih Srbije.
– U Beogradu ih razvozi naš Bibliobus, širom Srbije poštari, a članovima iz inostranstva, kojih ima i u Americi i u Australiji, šaljemo audio-knjige. Ove jubilarne godine planiramo niz manifestacija kojima želimo da im ulepšamo živote.
Zgrada biblioteke u Jevrejskoj 24 na Dorćolu je prozor u svet za ljude koji od rođenja ne vide, kao i za one koji su bez vida ostali kasnije, ali su naučili da čitaju vrhovima jagodica Brajeve simbole na papiru. Jedan od njih je profesor srpskog jezika i književnsti Boris Dončić.
– Ako ostaneš bez vida, a ne naučiš Brajevo pismo, praktično si nepismen – kaže Dončić.
– U životu nema predaje, prihvatiš stvari takve kakve su i nastavljaš dalje.
Svakoga jutra Dončić izlazi iz gradskog autobusa i uz pomoć belog štapa pažljivo prolazi raskopanim dorćolskim ulicama na kojima se sapliću i oni koji vide. Kada dođe do zgrade biblioteke, štap mu više i ne treba, jer zna svaki deo. Otvara ulazna vrata, skreće do prijemnog odeljenja da pozdravi kolege, Violetu Banković koja rukovodi bibliotekom, Mašu Polić zaposlenu na brajevom štampaču i Miroslava Pajića, „kapetana“ bibliobusa koji neumorno prevozi knjige. Profesor se potom kreće uz stepenice, prolazi hodnikom do studija za snimanje audio-knjiga, seda za računar prilagođen slepima i prihvata se uredničkog posla.
– Smeta nam što nas ljudi najčešće gledaju kroz naš invaliditet, a ne kroz to šta mi možemo da uradimo – kaže Dončić. – Mnogo naših članova su studenti i postdiplomci, imamo i doktore nauka. Oni, nažalost, najčešće nisu vidiljivi javnosti, koja fizički nije lišena vida.
Da ne stane naš bibliobus
SEKRETAR Saveza slepih Srbije, kao i svaka dama, vešto koristi telefon sa aplikacijom za slepe da odgovara na poruke, stavlja obaveštenja na društvene mreže, dogovara sastanke, ali i da traži auto-delove.
– Imamo veliki problem sa Bibliobusom, starim kombijem, kojim prevozimo knjige, đake i studente – kaže Jelena Stojanović.
– Bibliobus koji već 30 godina donosi svetlo knjige ljudima bez vida sve češće se kvari. Ako stane, oni će utonuti u tamu. Zato apelujemo za pomoć, da nam neka društveno odgovorna firma pomogne da naš Bibliobus ostane na putu i da svetlo pobedi.
Gledati nije isto što i videti
GLEDATI i videti, zaista spoznati ljude i svet oko sebe, nije isto, kažu u Savezu slepih.
– Mi smo društvo krajnosti, u kome je osoba s invaliditetom nekada prezaštićena, a nekada odbačena – kaže Jelena Stojanović.
– Zato je važno da nas ljudi vide kroz naše sposobnosti. Završila sam osnovnu školu za slepe u Zemunu, ali sam upisala običnu gimnaziju. U početku su se svi iščuđavali, a kada su videli da brže hvatam beleške Brajevom mašinom nego oni koji vide olovkom, prihvatili su me kao jednaku. To se ponovilo i na Pravnom fakultetu, zatim u televizijskoj redakciji gde sam dugo radila.
Objavljeno: 2. 3. 2021.
Izvor: www.novosti.rs
Autor: B. Subašić
