Nemanja Radičević; Wheelchair Motocross; Inspiracija i motivacija

Nije dozvolio da ga život definiše dijagnozom. Nemanja Radičević, iz invalidskih kolica, stigao je do samog svetskog vrha u svom sportu, a njegova priča o upornosti, radu i veri u sebe inspiracija je svima koji misle da su prepreke nepremostive. Razgovaramo u nastavku o tome kako izgleda put od najtežih životnih izazova do svetskih medalja, i upravo Nemanja Radičević je gost jutra, na moje veliko zadovoljstvo. Nemanja, dobro jutro i dobro došao. Svaka ti čast.

-Ćao, Anđela.

-Dobro došao. Mnogo mi je drago što si ovde. Došao si ovoga jutra iz Kraljeva, i drago mi je da ćemo razgovarati. Na samom početku, da mi kažeš: šta je Wheelchair Motocross?

-E, Wheelchair Motocross, ili skraćeno WCMX, je… pa, ja bih rekao prvo način života i stil života. Znači, shvatanje da kolica nisu teret i da nisu opterećenje, nego da su igračka s kojom možemo jako lepo da se zabavimo. Na točkovima si, točkovi se okreću, mogu brzo da se okreću, znači, eto, zabava. A drugo, onako konkretno i ozbiljno, Wheelchair Motocross ili WCMX je adrenalinski ekstremni sport u invalidskim kolicima. Mi u svojim invalidskim kolicima, u skejt parkovima, na rampama, tako i na ulici, preskačemo stepenice, na rampama radimo neke raznorazne trikove. Slično kao BMX, samo u kolicima.

-Da. E sad, u najavi sam rekla da nisi dozvolio da te život definiše dijagnozom. Koja dijagnoza je u pitanju, i kada si počeo da se baviš ovim sportom?

-E pa, u pitanju je spina bifida. Znači, rodio sam se bez jednog pršljena, bez L4, i, eto, bez neke dalje filozofije. Zbog toga ne mogu da hodam, i zbog toga ne hodam. WCMX-om sam počeo da se bavim… pa, sad, mogu da odgovorim na dva načina. Prvi način je da, zapravo, pre zvaničnog upoznavanja WCMX-a i otkrivanja WCMX-a, ja sam se čitav život igrao sa kolicima. Znači, kada sam vozio neka najobičnija invalidska kolica, pošto, eto, kao, nismo imali para za ne znam koja, vozio sam neka, neka obična, bezveze, dosta teška i tako dalje. Ja sam se i tad zezao sa kolicima, ono, spuštao sam se nizbrdo, pa kočio nizbrdo, pa potpisivao, što se kaže žargonski, pa kako god prođe neko s nekim motorom ili ne znam šta, tu u nasilju, ajde da me malo povučeš da osetim brzinu. Pa vozio na dva točka, pa se nešto vrteo vamo-namo. Ali prvi put kada sam zapravo saznao za WCMX i upoznao WCMX, to je bila neka možda 2012, 2013 godina. Na YouTube-u sam video snimak pionira sporta kojim se bavim, Aaron Wheelz Fotheringham, čovek iz Las Vegasa. U tom trenutku video da, eto, čovek ide na rampe, skejt parkove, što meni nije padalo na pamet. Video da postoje neka, kao, specijalna kolica za to, amortizeri, kolica od 10, 12, 13 kila, a ne 25. Tako da, eto, od 2012, 2013, zvanično, ali i pre toga. Ja sam se u tom trenutku samo prepoznao i rekao sam: „E, pa ja sam već ovo!“ Samo, kao, sad je sve to dobilo, onako, oblik i postalo ozbiljnije.

-Da, zvanično. Kakve si sve uspehe postizao?

-Pa, uspehe… eto, ono, mogu da kažem da sam najozbiljniji ulični WCMX vozač na čitavom svetu. Ne na Balkanu, niko na čitavoj sceni. To možete slobodno i sami da malo po internetu gledate, vidite. Da li iko ovoliko ozbiljno i ekstremno vozi ulicu kao ja? Eto, možda je to uspeh. Uspeh je da sam se takmičio pre 2 godine na svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, mesto Bul… Bule… ne znam kako se izgovara tačno. Okej, uspeh je da sam se uopšte takmičio, mada nisam baš sjajno završio. Završio sam kao devetoplasirani. I tako, mislim, uspesi su što motivišem ljude, što pomeram ljude, što… to kad vide. Mnogo puta se ljudi javljaju sa srceparajućim porukama, da su, ne znam, bili u nekim vidovima depresije, ne znam šta, da ih je to što su videli što ja radim zapravo kao nateralo da okrenu novi list i da krenu drugačije i bolje. Tako da smatram da je i to jako veliki uspeh. Tako da, eto.

-A kako? Je l’ si ti rođen sa tako pozitivnim stavom prema životu? Je l’ to od početka tako? Jesi li ti nekada, za ovih 30 godina koliko imaš, imao trenutke kada psihički potoneš?

-Prvo, da. Rođen sam sa tim, s takvim duhom i takvom životnom energijom. I jako često, kada me ljudi hvale, kao: „Vau, svaka ti čast, kakav si, kako si pozitivan…“ ja ono, kao, stopiram ih i ne volim da me tako hvale. I šta im odgovorim? Odgovorim im… odgovorim im da, kao, nema razloga mene da hvale, nego pogledaju gore i da se zahvale Bogu, jer to je sve od Boga, to je dar od Boga, On mi je to dao, tako da to nije moje. Ja sam samo srećan i zadovoljan što je meni to dao, da, kao, u meni bude ta sila. A naravno da imam, gore-dole, kao i svi živi, kao i svi ljudi na ovoj planeti. Ni ja nisam ravna linija, tako da i ja padnem, ali jako je bitno da… da budeš trezven čak i u tim trenucima, iako je teško. I da shvatiš da je život jedan, da se ne zadržavaš u tim…

-Koji su to trenuci? Pretpostavljam da je u tinejdžerskom periodu možda bilo najteže. Nego, sad si već formiran čovek, odrasla osoba, i verovatno naučio u potpunosti da se nosiš sa tim.

-U suštini… verovatno mislite na invaliditet, je l’ tako?

-Da, da.

-U suštini, u suštini, najviše iskušenja… najviše iskušenja je bilo u dobu odrastanja, mladom dobu, 8, 9, 10 godina, u tinejdžerskom. A sada tih iskušenja nema. Ali mi je, na primer, mnogo lakše bilo tad nego danas, jer kao dete, kao tinejdžer, onako, s energijom si mnogo jači, mnogo si otporniji i tako dalje. Tako da tad mi nije bilo problem da se nosim sa svim tim. A danas ni ne doživljavam neke, kao, da kažeš, vrste odbacivanja, diskriminacije i tako dalje. Već sam ja stvorio neko svoje mesto u društvu i tako dalje. Ljudi me cene, poštuju, nema… mislim…

-Hoćeš da kažeš da je bilo diskriminacije?

-Jeste, jeste, jeste. Pa, mislim, počev od dece, ali, mislim, njima ne možeš ni da zameriš. Deca prosto ne znaju, nisu lepo učena i tako dalje. Eto, kao, odbijali su da se druže sa mnom, bežali od mene i tako dalje. Ali dobro, okej, mislim, sve je to normalno, valjda.

-Hoćeš da nam izvedeš još neki trik?

-Pa, mogu. Bilo je dosta i pokrivalica ovde, dosta toga ekstremnog. Ovde na ravnom, bez nekih rampi, bez nekih stepenica i tako dalje, ne mogu da izvedem ne znam šta ekstremno. Ali eto, nešto sitno, malo, što da ne. Neki trik koji se zove 360 One Wheel, znači okret za 360 stepeni…

-Da ti ja smetam?

-Na jednom točku.

-Da podignem noge na kauč?

-Ne, ne, ne, to vam posle… mogu, mogu, mogu.

-Sjajno. Koliko vremena provodiš u vežbanju?

-Pa, u suštini, u suštini, treniram… treniram teretanu i treniram kardio, što se tiče…

-Je l’ ovo ozbiljan poduhvat, da?

-Ovaj trik?

-Pa, mislim, sve što radiš, da. Generalno?

-Generalno, da. Generalno treniram teretanu, treniram kardio na atletskom stadionu i tako dalje. Što se tiče samog WCMX-a,ulični stil, da. Ali stil skejt parka ne, zato što, eto, mislim, mi smo zemlja koja nije specijalno bogata sa tim nekim skejt parkovima i sa takvim… sa tim uslovima. Tako da, eto, želja i plan je da što pre odem u Sloveniju. Slovenija je, onako, raj za skejtbording, što se tiče ovih naših okolnih zemalja. Mnogo, mnogo, mnogo dobrih skejt parkova. Bukvalno u svakom malom gradu ima skejt park od 500, 600, 700. U većim gradovima po 2.000, 3.000 kvadrata. Scena ljudi koji su u ekstremnim sportovima nemaju WCMX vozača, ali imaju BMX-ere, skejtere, roleraše, trotinetaše, svi, ono, baš, baš kidaju, voze baš jako. Tako da, eto. To su ti planovi.

-E sad, maločas, dok smo pričali o diskriminaciji, htedoh da te pitam i šta bi poručio deci sa invaliditetom i roditeljima dece sa invaliditetom koji možda, evo, u ovim trenucima prolaze kroz neki težak period?

-Pa, deci i ljudima… pardon, deci i ljudima sa invaliditetom bi preporučio da što manje razmišljaju, da su što manje u svojim glavama. Jer, kao, ja bar mislim da, kao, što više razmišljaš, što više ulaziš u neke dubioze u svojoj glavi, sve ti je teže i sve više upadaš u neku setu, u neku depresiju i tako dalje. Nego da su što više aktivni, da su što više fizički aktivni, da se znoje, da su po napolju, da su u pokretu. A mislim da, kao, čovek si, stvoren si da budeš u pokretu, bilo na nogama, bilo u kolicima, totalno je nebitno, svi ljudi… stvoren si da budeš u pokretu. Mislim da, ako si baš dosta u pokretu, da onda, kao, mnogo manje prostora ostavljaš za neke, neke bezveze misli i depresiju. Tako da, eto, akcija i pokret.

-A šta bi rekao onima koji misle da zbog određenih okolnosti ne mogu da ostvare neke svoje snove?

-Pa, mislim da ko sme, taj i može. Ko ne zna za strah… kako ide?

-Ko sme, taj i može. Ko ne zna za strah… Taj ide napred.

-Taj ide napred, tako je. Hvala ti. Tako je.

-Šta bi, kada bi danas pogledao onog dečaka koji je prvi put seo u invalidska kolica, šta bi mu sada rekao iz ovog ugla?

-Nemanju, onog od pre, je l’ tako?

-Tako je, da.

-Sada, da pogledam na njega, šta bi mu rekao? Pa, otprilike isto ovo, zato što sam i ja dolazio u slične situacije, te, kao, mentalne borbe koje sam morao da prevaziđem i tako dalje. Da, kao, Nemanja, ne razmišljaj puno, izađi iz svoje glave, izađi napolje, gas do daske. Eto, to bih, to bih rekao sebi.

-Koliko ti na čitavom tvom putu znači podrška porodice, podrška prijatelja?

-Pa, kako ne. Podrška ljudi, mojih bližnjih, najviše znači od svega. To je, to je onako osnova, to je koren. Tako da, bez toga ništa.

-Od svih uspeha koje si postigao u tvom sportu, koji ti je najdraži?

-Pa, najdraži… najdraži mi je prvi pravi trik, koji se zove hand plan, gde izlećem na rampu gore i pri kraju rampe se okrećem. Kolica su, znači, skroz naopačke sam okrenut, kolica izleću gore, ja sam… glava je dole, i rukom se odbacujem i vraćam se dole u rampu. To. I najdraži mi je… neke stepenice tamo kod Sportskog centra Ibsar u Kraljevu, 11 stepenika. To mi je za sad rekord što se tiče stepenika. Tako da, eto.

-Nemanja, mnogo ti hvala što si ovoga jutra izdvojio vreme za jutarnji program, što si izdvojio vreme za ovaj razgovor. Ja sam sigurna da je ovo zaista bilo inspirišuće i motivišuće svima onima koji su sada pored svojih malih ekrana.

-Hvala vama na pozivu.

-Doćićeš nam ponovo, naravno.

-Naravno, naravno. Tu sam.

-Hvala ti mnogo. I ovo je priča kojom završavamo naše današnje druženje u okviru jutra. Ja vam želim prijatan ostatak dana, uživajte u današnjem danu.

Objavljeno: 16. 7. 2026.

Izvor: TV Prva televizija -Jutro/Prva TV