Kostimografija; Boris Čakširan; Televizijske serije

Gotovo da ne postoji serija ili film koji se trenutno emituje, a da kostimografiju ne potpisuje Boris Čakširan, poznat kako u zemlji tako i u inostranstvu. Radio je sa brojnim svetskim zvezdama, ali se sada mahom bazira u serijama i na filmu. Njegov rad, a ono o čemu priča, kako je nastao kostimograf i kako je jedna povreda baletskog igrača dovela do toga da danas imamo ovoliko uspešnog kostimografa, o tome više Boris Čakširan.

,,Učestvovao sam na konkursima časopisa „NADA“, tad su bili za mlade kreatore. Imamo već nekoliko revija na sajmu ovde. Ušao u taj neki krug ljudi koji se bave modom kod nas, i onda mi je to bilo nekako logično. Iz prve sam upisao fakultet i završio na modnom smeru. Znači, to je moja zapravo neostvarena ljubav. Ali nekako tokom studija sam puno radio za pozorište i za film, uglavnom neke tako tipa šešire, krila, ne znam, sve ono što niko drugi nije hteo da radi. Ovaj, i kad sam završio akademiju, ja sam imao puno pozorišnih predstava ili filmskih u kojima sam učestvovao, a da, ovaj, da su me ljudi odmah zvali da radim profesionalno velike projekte. Znači, meni je jedan od prvih projekata bio, recimo, „Ministarka sa Žarkom Šotrom“ sa Milenom Dragić na RTS-u. I odmah posle toga „Svet“ isto sa Bajom Ćorkovićem, koja je isto bila televizijska adaptacija. U toj, toj grupi, mislim, tad je to bilo, neki projekat Nušićevih dela. Za redom su se tako proizvodili ta, mislim, radili su se ti komadi. i da sam ja jedini koji je radio dva, a tek sam završio akademiju. Tako da, ovaj, ali sam došao ipak sa filma. Moj prvi film je bio „Tamna strana sunca“, gde je učestvovao Brad Pitt i, ne znam, isto Milena Dragić, ovaj, neki poznati još drugi američki glumci naši. Ovaj, i nekako sam sa tog filmskog sveta, koji je zapravo na neki način bio američka koprodukcija, došao na RTS i počeo da tražim neke stvari koje nisu bile normalne za njih, ovaj, jer sam mislio da to tako treba. Oni su svi bili zapravo fascinirani, i to sam tek posle saznao da to nije normalno na televiziji, da ja biram vozača, da biram… Mislim, nije to bilo na nivou nekog, kako bih rekao, neke prepotentnosti, nego prosto sam ja mislio da to tako treba. Ali oni su me ozbiljno shvatili i sve su, ovaj, nekako to podržali. Imao sam jedan zahtev, recimo, za neku TV dramu, pa da kupim samo bunde za tu dramu, jer sve ostalo imam u fundusu, pa ću prepraviti i tako dalje. I voleli su nekako te moje akcije, zato što su one bile realne i kao nešto što je televiziji značilo da podrži, da ima u svom fundusu neke stvari koje inače nema.

Ja sam radio, recimo, sa Denisom Kveidom, radio sam sa Anastasijom Kinski, sa Žan Mark Barom, sa Stelanom Skarsgordom, sa mnogim glumcima koji su velika imena u tom svetu. I mogu reći da su neki jako loši, a neki su jako divni. Meni je Anastasija Kinski ostala u posebnom sećanju, jer je, ovaj, u momentu snimanja došlo je do neke promene. Ja sam pisao jednoj prodavnici u Beogradu i pošalje neki materijal za haljinu, opisao kako i tako dalje. Mislim, to posle sam tamo na licu mesta sašio tu haljinu za nju, i ona je bila toliko fascinirana time da je ona napisala jedno pismo kao zahvalnicu u toj prodavnici. I u toj prodavnici je stajalo pismo Anastasije Kinski u kojem se ona zahvaljuje njima kao, eto, tako. Mislim, ali ona je stvarno bila divna osoba i mogu reći, uglavnom su Brad Pitt isto fantastičan kao čovek i lepo je sarađivati sa ljudima koji kapiraju sve što vi radite, shvataju to kao proces jedan.

U Izraelu sam dosta radio. Tamo sam radio u baletskoj školi, jednoj elitnoj, koja traje samo dve godine kao specijalizacija. I, ovaj, meni se tako u životu dese neke čudne stvari koje uopšte nisu planirane. Tad sam ja tamo ponudio studentima da izaberu mene nakon dve nedelje nekakvog rada, da se upoznamo, ne razmišljajući o tome da uglavnom koreografi koji su dolazili da rade za tu školu su odabirali između pet do deset igrača i nešto su s njima napravili. Meni su obe godine, ovaj, te škole svi studenti hteli da rade sami. Sa svima ćeš da radiš, sve ćemo promeniti u školi i tako dalje. I to je postalo, s jedne strane zanimljivo, kako bih rekao, škola je to prihvatila kao jedan ekskluzivitet, da odjednom svi studenti u školi igraju u nekoj predstavi. I to se nastavilo narednih godina, a s druge strane su svi koreografi Izraela počeli da dolaze na te predstave, jer su imali mogućnost da vide sve studente u toj školi, da odmah vrbuju koga hoće ili s kojim se im se dopada i tako dalje.

Trenutno se prikazuje na televiziji, ili je možda završeno, „Vreme smrti“. To je, mislim, pola projekta do sada. U sad sledeću nedelju imamo završno snimanje, znači još jedan dan snimanja. Relativno skoro je bilo prikazivano i „Toma“ serija, o Tomi Zdravkoviću. zatim, uradio sam i seriju, „Srpske nacije srednjeg veka“, koju mnogo volim, koja je dokumentarna serija i dokumentarno igrana. Tako da tu ima nekoliko, mislim, dosta materijala koji je zapravo igran i jako puno kostima naših srednjovekovnih. I nekako baš sam ponosan na to što smo tamo uradili. I mnogo je lepa serija i plemenita i govori o nekim divnim, zanimljivim ljudima koji su časoprom prolazili kroz svoj život. Nekako meni se to uvek tako u životu dešava da ili radim pozorište ili radim film i televiziju, ali nikad to ne ide na uštrb jedno drugom, nego nekako se namešta tako kako se namešta, jako čudno. radio sam neposredno prošle godine jako puno filmskih i i tih serija, projekata, ovaj, o deci Kozare i tako dalje. Mislim, baš onako, ovaj, napornih i velikih projekata. A ove godine, evo, nekako mi je krenulo krajem prošle godine i početkom ove da sve radim pozorišne predstave. Radio sam u Nišu „Brod za lutke“ sa Ivom Milošević. „Koštanu“ takođe u Nišu sa Janom Maričić. U Beogradskom dramskom takođe sa Janom Maričićem sam radio „Gidionov čvor“. Trenutno u ateljeu radim predstavu „Nestajanje“. To radi Sanja Mitrović, koja je, iz mislim, poreklom iz Zrenjanina, s kojom sam ja radio kad je bila mala, pa je onda otišla u Evropu, završila tamo režiju, postala jedna od najboljih reditelja Evrope trenutno. Tako da, evo, mislim, srećan sam da je Sanja došla da radi ovde.

Neko kaže: „Ne moraš ti ništa da govoriš niti da vrištiš, ako vrišti tvoja košulja.“ Mislim, u tom smislu, ovaj, se uvek radujem i kad neko ima takvu slobodu i da i kreira i da osmišljava neki svoj izgled. I mislim da je ta vrsta slobode vrlo važna.

Mislim da mi nemamo puno slobode ovde. Vi kad krenete, recimo, ja se sećam da sam radio u industriji, pa znam šta znači proizvoditi mušku odeću. I sad ja imam neke okvire koje ja želim da proizvedem, a onda mi dođu trgovci i kažu: „Ma ne može to, samo teget, siva, crna, to prolazi.“ Mislim, i borio sam se, i tada sam se borio da neke stvari dokažem i da, prosto, im pokažem da nešto može, na uz preuzimajući rizike, tipa: „Samo vi, molim vas, da to proizvedemo, videćete da će se to prodavati.“ Jer to je deo cele slike.

Pre nego što se pojavio izraz inkluzija, ja sam puno toga radio sa starim ljudima u Poljskoj, sa, ne znam, eto, Etiopljanima, tim, sa, ovaj, raznim tim nekim marginalizovanim grupama, da bi onda jednog momenta počeo da sarađujem sa grupom „Hajde da ovde u zemlji“, koja je pokrenula jedan projekat koji se zove „Okvir tela“, gde je uključila osobe sa invaliditetom. Uključila ih na taj način da su oni prolazili nekakvu vrstu edukacije i onda se profesionalno uključivali u predstave. Znači, pored igrača koji su profesionalci, i osobe sa invaliditetom su imale isti status, iste honorare i profesionalno se uključivali u te predstave. rezultat toga, između ostalog, je, recimo, Stojan Simić, koji je dobio nagradu Udruženja baletskih umetnika Srbije za svoj doprinos svetu plesa, jer je on samostalno počeo i da radi koreografiju. Inače, gluva osoba i jako je puno radio s nama, sve i svašta, putovali po svetu i tako”, Boris Čakširan.

Objavljeno: 23. 5. 2026.

Izvor: TV Kanal Insajder TV Prikaz Stil/Insajder TV