Завршен еко-камп Удружења за помоћ МНРО „Бисер” из Србобрана

Инклузивни Еко камп Удружења за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Бисер” из Србобрана, протекле недеље, од понедељка до петка, одржан је по 16. пут у том месту.

Фото: Dnevnik (Vanja Fifa)

СРБОБРАН: Инклузивни Еко камп Удружења за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Бисер” из Србобрана, протекле недеље, од понедељка до петка, одржан је по 16. пут у том месту.

Камп је том приликом окупио око 80 учесника, деце, младих и одраслих, како оних са менталним потешкоћама, тако и волонтере из редовне популације. Током тих пет дана, од 8.30 до 15 часова, заједно су се дружили са гостима из других места, бавили спортом, учествовали на разним креативно-едукативним радионицама, боравили у природи и, што је најважније, доказали колико је инклузија важна.

– Ово што се на кампу дешавало је показало шта инклузија треба да значи и колико се на тај начин нашим корисницима заиста побољшава социјална интеракција и, што је најважније, да се осећају прихваћенима – каже вођа Еко кампа Станка Стојков.

Током наше недавне посете, претпоследњег дана, учесници су имали прилику да са гостима са Технолошког факултета уче о рециклажи, а онда и да ручају традиционални пасуљ који им већ годинама припремају мотораши из Мото клуба „Кнежевина” из Турије. Последњи дан био је резервисан за спортске игре, маскенбал и плакање на растанку.

– Иако је прилично напорно испратити све ситуације у кампу, потрудити се да нико не буде изостављен из активности, као и сама организација свега, ипак, на крају дана кад се све заврши и кад родитељи дођу по децу, осмех на њиховим лицима и жеља да не иду кући учине да сав напор и умор нестану – прича насмејана Станка.

С њом се, свакако, слажу и сами учесници који су редовни на Еко кампу и не пропуштају било какве активности које се организују.

– Лепо је друштво и сложни смо, са свима нам је лепо и најзанимљивије ми је кад нам дођу гости – признаје нам Бранкица Ђаконовић, а успут нам и открива рецепт своје успешне дугогодишње везе с момком. – Нема овде слатких момака, али ја сам свакако заузета… Купио ме је и освојио својом лепотом, волим његове очи и његов осмех, то ме је оборило с ногу. Прави је шмекер, даса… Мени је најбитније да ми се насмеје, намигне, нешто добаци. А и романтичан је, воли да ме дарује!


Другачијиали ипак исти

Теодора Јојкић и Богдан Шијачић први пут су били волонтери на протеклом Еко кампу, те су са њега отишли пуни позитивних утисака.

– Јако ми је драго кад видим да су сви срећни и колико им мало треба за осмех – каже Теодора, признајући да јој у неким ситуацијама није било свеједно како ће поступити према некој деци, јер их не познаје довољно и не зна како могу да реагују.

Иако се у друштву не прича о деци која имају менталних потешкоћа, Богданов рођени брат има Даунов синдром и цела његова екипа га обожава.

– Људи мисле да су та деца страшна, специјална, али су иста као ми – закључује Шијачић.


И док слушамо љубавну идилу Бранкице и њеног момка из Турије, њена пријатељица Снежана Тутуров има мање узбудљив љубавни живот, па су јој највећи утисци ипак са самог кампа.

– Мало нам је било вруће, али није нам сметало, пијемо доста воде – каже Снежа, срећна што је имала прилику да прави паукову мрежу, водовод, птичје гнездо, али и да игра одбојку и кошарку.

Л. Радловачки

Objavljeno: 2. 8. 2021.

Izvor: www.dnevnik.rs

Autor: L. Radlovački