I večita deca su samo ljudi

Socijalno preduzeće „Naša kuća“ osposobljava ometene u razvoju za samostalan život i rad…

Foto N. Fifić

Socijalno preduzeće „Naša kuća“ osposobljava ometene u razvoju za samostalan život i rad. Spremaju kuvanu hranu, peciva, kolače, prave ambalažu i ukrasne vrećice za ketering.

Zakon ih doživotno tretira kao decu. Oduzima im pravo na zapošljavanje, zaradu i samostalan život. Čak i kada bi mogli sami da rade i snalaze se kroz život. Takva je sudbina svih žitelja Srbije kojima u identifikacionim papirima piše da su osobe sa smetnjama u razvoju.

Da bi svojoj deci, jednog dana, ostavili drugu opciju od neminovnog odlaska u Dom za brigu o odraslim osobama, grupa hrabrih majki već 15 godina osposobljava svoju decu da rade, privređuju i budu korisna. Tako se polako rodilo socijalno preduzeće „Naša kuća“, u kom se stvaraju najukusnije poslastice, kiflice, kuvana jela. Osim spremanjem kuvane hrane, peciva, kolača, preduzeće se bavi i proizvodnjom kartonske ambalaže i ukrasnih vrećica za ketering, kao i uzgojem povrća i začina na specifičan način, u vodi.

U dva proizvodna pogona u beogradskom naselju Mirijevo, od jutra je živo kao u košnici. U jednom se prave kutije, gajbe za ketering, pakuju čokoladice u ukrasne kesice, uvijaju trake i obilazi hidroponsko uzgajalište začinskog bilja… Iz drugog dopiru najlepši mirisi domaće kuhinje.

Bata (22) savija kutije, slaže ih na gomilu i razdragano razgovara sa gostima, ekipom „Novosti“. Priznaje, praćen smehom ostalih, kako je potrošio prvu platu pre nekoliko godina.

– Kupio sam mnogo časopisa, i naravno „Plejboj“. I diskove sa muzikom. Sviram gitaru i imam bend „Bitlsti“. Mnogo volim muziku – govori nam veselo i ponosno Bata, a Dušan pritrčava i ponavlja rečenicu, koja mu je, očigledno ovih dana, mnogo važna:

– Želim da živim sam, uz podršku. Želim da živim sam. Kada ću moći da živim sam uz podršku? – ne odustaje.

Nikola i Andra su sa radnim trenerom agronomom Anom Milutinović, u neobičnoj bašti, obasjanoj crvenim lampicama. Uz podršku mentorke sade i zalivaju biljke u „urbanoj bašti“ pod neonskim osvetljenjem.

Samo nekoliko ulica dalje, smeštena je kuhinja iz koje se šire najlepši mirisi.

– Evo, upravo su devojke završile spremanje kiflica. Imali smo veću porudžbinu za proslavu u komšijskom preduzeću, pa smo žurile da završimo – dočekuju nas Dragana Požega i Zorica Rajković, domaćice već čuvenih „Micinih kiflica“ koje su postale popularan brend „Naše kuće“. Gorica Pavlović (27) i Milica Sekulić (22) peku zanat. I uz nadzor iskusnih domaćica sve su bolje u pekarskom zanatu.

– Ništa mi nije teško – kaže nam Milica, dok završava pranje sudova. Pored nje sedi Gorica i secka pileći file za salatu. Na šporetu profesionalni kuvar Jovana sprema svinjski vrat, pileće ćufte, parmiđano i nekoliko salata. Meni za taj dan. Inače je na repertoaru oko 80 jela.

Ovde se pripremaju i jedinstveni proizvodi, brendovi „Naše kuće“, „čoko-šljiva“ i „čoko-malina“. Stiže i vredni Nikola, koji uz nadzor mentorke Džunko Nišinaka, iz Japana, radnog trenera iz japanske agencije za međunarodnu saradnju i pomoć JICA, bombonjerice preliva mlečnom čokoladom…

– Hoćemo da pokažemo i društvu i zakonodavcima da strašno greše, jer se plaše ovih mladih ljudi, ne razumeju da imaju potrebu da rade u privređuju i ne sagledavaju ih kao ličnosti – kaže Anica Spasov, predsednica Udruženja „Naša kuća“ i Batina majka. – Preduzeće i priča koja joj prethodi nastali su iz želje nas roditelja, čija su deca „večita deca“, da im pružimo drugačiji tretman, da ih spremimo za realan život, omogućimo im da napreduju, da se izgrađuju, da budu korisni društvu.

Većina korisnika je ovde dobila prvi posao u životu, prošli su obuku i imaju svoje trenere koji ih nadziru. Najmlađi radnik ima 22, a najstariji 50 godina. Posao počinje u devet ujutru, a svi zaposlenici vrlo su vredni, pedantni i odgovorni, jer znaju da će njihov proizvod neko kupiti, a oni zaraditi novac. 

PAPIR NA JAPANSKI NAČIN

PRVI projekat smo pokrenuli 2009. godine, počeli smo sa pravljenjem kesica i ambalaže, 2010. počela je kuhinja na točkovima, raznošenje obroka preduzećima, a postepeno smo opremali kuhinju – priča Anica. – Već šest godina imamo svoju proizvodnju hrane i peciva i 60 odsto troškova pokrivamo sami, a ostalo finansiramo iz projekata. Nameravamo da se bavimo proizvodnjom papira, po japanskoj tehnici od praznih kutija cigareta. Stiže nam delegacija iz Japana, koja će radnike obučiti da rade reciklažu i papiru daju novu upotrebnu vrednost.

FONDACIJA

UPOREDO sa firmom koja obuhvata mnogo različitih poslova, smele majke razvijaju i projekat fondacije, koja bi trebalo da nadzire njihgovu decu jednog dana, kada one više ne budu sa njima.

– Hoćemo da ih osnažimo, osposobimo, da prežive u ovom svetu bez nas – objašnjava Anica Spasov. – Fondacija, zadužbina, trebalo bi da funkcioniše kao pravno lice koje će dalje brinuti o njima, nadzirati ih kada nas ne bude.

Objavljeno: 22. 06. 2019.

Izvor: www.novosti.rs

Autor: B. Caranović