PROBAO SAM DA BUDEM INVALID U SRBIJI: Evo kako sam prošao

Jeste li znali da svaki ivičnjak koji svakodnevno prelazimo bez razmišljanja korisnicima kolica predstavlja pravi izazov koji često ne bi bio savladiv bez asistencije druge osobe? Da li ste znali da je većina prodavnica, kafića i restorana, obrazovnih ustanova, pa čak i apoteka arhitektonski nepristupačno za osobe u kolicima? Niste? Nisam ni ja, sve dok nisam seo u kolica…

Ne mogu napred, ne mogu nazad. Ivičnjak od pet centimetara visok je kilometar. Ljudi me gledaju, neki sažaljivo, neki prezrivo. Svaki pogled me buši. Nisam navikao ovako, ovo je užas, želim samo da ustanem iz prokletih kolica, da odem odavde.

Ali ne mogu.

U poslednjih par meseci napisao sam nekoliko tekstova posvećenim osobama sa invaliditetom, ali nakon svih intervjua i reportaža nisam dovoljno znao o njima i njihovim potrebama. Zato sam se dogovorio s koleginicom da pozajmimo jedna invalidska kolica, u koja ću ja da sednem, a ona da me gura, i da istražimo kako zaista izgleda život nepokretnih ljudi. Makar na nekoliko sati. Moram da napomenem, imali smo punu podršku ortopedsko preduzeća “Rudo”“ koje nam je ustupilo kolica, ključni element našeg “socijalnog eksperimenta”.

Kada smo krenuli iz redakcije, nisam ni pomišljao da će ovo biti jedno veoma lično i intenzivno emotivno iskustvo, koje mi je zauvek promenilo pogled na osobe sa invaliditetom.

Da li ste znali da svaki ivičnjak trotoara koji svakodnevno prelazimo bez razmišljanja, korisnicima kolica predstavlja pravi izazov koji često ne bi bio savladiv bez asistencije druge osobe? Nemoć koju sam osetio nalazeći se u toj situaciji ne može da se prepriča, dočara. Mora da se doživi.

Da li ste znali da je većina prodavnica, kafića i restorana, obrazovnih ustanova, pa čak i apoteka arhitektonski nepristupačno za osobe u kolicima? “Zašto?”, nisam se pitao sve dok nisam seo u kolica. “Zašto, pobogu”, pitam se uporno posle ovog iskustva. Zašto su nekim ljudima oduzeta osnovna ljudska prava, samo zato što su drugačiji?

Boraveći samo dva sata u invalidskim kolicima, osećao sam se mnogo neprijatno, samo zato što nešto ne mogu, osetio sam se diskriminisan – jer sam drugačiji, grižu savesti – jer svako malo nekoga moram da zamolim za pomoć.

Nakon prvih nekoliko minuta, pošto sam ušao u svoju “ulogu”, osetio sam se potpuno drugačije. Osećaj inferiornosti i ranjivosti bio je intenzivan, ali kada bih dobio pomoć od potpunog neznanca, ili makar i topli pozdrav, osetio bih se neverovatno dobro, jer me je neko ipak “primetio”. Jer je neko za mene i moju koleginicu imao saosećanja, umesto standardne doze sažaljenja i predrasuda.

Dok je koleginica gurala kolica, pomno sam posmatrao reakcije prolaznika. Bilo je mnogo pogleda koji su mi upućivali jasnu poruku sažaljenja, ali i mnogo onih koji su odlučno okretali glavu na drugu stranu. Pretpostavljam da su ljudi mahom robovi straha ili neznanja kada su u pitanju ljudi u invalidskim kolicima.

Najiskrenija su deca, čiji pogled nije sugerisao lažnu empatiju, već prostu zbunjenost, pa čak i tugu.

Percepcija grada i ljudi iz tih kolica potpuno je drugačija. Većina javnih objekata nema pristupnu rampu, ili su rampe previše strme, pa je svako uspinjanje “nemoguća misija”. Međutim, na naše iznenađenje, svako kome smo zatražili pomoć se bez ustručavanja potrudio da nam olakša obilazak grada, prelazak preko pešačkog prelaza, ulazak u neku prodavnicu ili kafić.

Bićete veoma iznenađeni kada čujete da je jako mali broj kafića i restorana naklonjen osobama sa invaliditetom jer najčešće pristup objektima nije regulisan i prohodnost invalidskih kolica nije moguća. Izgleda kao da invaliditetu nije mesto u dobrom kafiću ili butiku. Ružan osećaj, zar ne, kad za vas negde nema mesta?

Kada je reč o toaletima, otkrili smo da u samom centru Beograda ne postoji javni toalet kojem mogu da pristupe osobe sa invaliditetom, jer se većina nalazi u podzemnim prolazima do kojih vodi značajan broj stepenika. Mogu da se vozikam do sutra. Ali, da prostite, nemam gde da p*šam.

Iako sam mogao da ustanem iz kolica i zadovoljim svoje potrebe – nisam to uradio, jer sam želeo da vidim kako se snalaze oni koji su osuđeni na sedenje u tim istim kolicima. Želeo sam da otkrijem kako izgleda njihova borba sa vetrenjačama… Htedoh reći, kako izgleda potraga za arhitektonski pristupačnim toaletom, kafićem, restoranom ili prodavnicom… Kako izgleda kad ne možeš da ustaneš, kad nemaš zlatni izbor.

Ne izgleda lepo.

Bilo je potrebno da prođemo dobar deo Dorćola kako bismo našli javni toalet koji ima kabinu namenjenu korisnicima invalidskih kolica.

Kada smo ostali poraženi još jednim pokazateljem koliko naš grad ume da bude diskriminatorno mesto, odlučili smo da se vratimo u redakciju. Taman kao poslednji izazov. Skoro da nije bilo moguće ući u autobus, jer ili nije postojalo mesto za kolica, ili je kapacitet putnika bio u potpunosti iskorišćen.

Raspitali smo se oko prevoza. Rečeno nam je da postoji posebna služba GSP koja prevozi korisnike invalidskih kolica jer većina autobusa i tramvaja nije prilagođena. Ukoliko jeste, postoji problem velikih gužvi i nemogućnosti da se kolica prebace u sredstvo javnog prevoza.

Najgore je što su ovo samo detalji savremene svakodnevice ljudi sa posebnim potrebama, u Beogradu, u Srbiji, 2014. godine. Dok šetamo ulicom, mimoilazimo se sa ovim ljudima, često potpuno nesvesni da njima jedan običan obilazak grada ume da bude ozbiljan podsetnik da nešto ne mogu ili “da nešto nije za njih”.

Osetio sam kako im je u ovom gradu. Ne želim više nikad da osetim to.

Izvor: www.telegraf.rs

Autor: Mihajlo Pavić