Dobar oslonac u životu
Poslednjih godina vidan je napredak u izradi veštačkih ekstremiteta. Nove vrste materijala za ortopetske proteze omogućavaju da proteze izgledaju prirodnije, da budu jače, a lakše za pokretanje.
PORODIČNI LEKAR
Poslednjih godina vidan je napredak u izradi veštačkih ekstremiteta. Nove vrste materijala za ortopetske proteze omogućavaju da proteze izgledaju prirodnije, da budu jače, a lakše za pokretanje.
Nije lako kad čovek izgubi jedan deo svoga tela. Telesni hendikep svako doživljava dramatično, makar bio u pitanju i samo mali prst na ruci. Ipak, to nije smak sveta! Ruke, noge, šake, stopala, mogu biti zamenjeni protezama koje će nadomestiti deo ekstremiteta koji nedostaje i osobi sa invaliditetom olakšati svakodnevni život.
– Priroda pacijenata koji dolaze kod nas je šarolika. Najmanji je broj onih koji ostaju bez nekog dela tela u saobraćajnim nesrećama. Vrlo često uzrok su i povrede na poljoprivrednim mašinama zbog nepažnje. Te traume su, da tako kažem, sezonske. Obično se dešavaju u jesen, za vreme berbe ili kada se kruni kukuruz. U svim ostalim slučajevima amputacije su rezultat šećerne bolesti (dijabeta), vaskularnih problema, to jest oboljenja krvnih sudova gde se, kao posledica, naročito kod starijih osoba, javljaju gangrenozne promene. Tada najčešće stradaju donji ekstremiteti, i to natkoleni i potkoleni nivo, a u „najboljem“ slučaju amputira se samo stopalo ili prsti. Amputacije na gornjim ekstremitetima ređe su nego na donjim. Ljudi uglavnom ostaju bez šake ili podlaktice, ponekad i nadlaktice. Dezartikulacije ramenog zgloba, kao i kuka, pogotovo nisu uobičajene, one se najčešće rade samo usled nekih malignih procesa – definiše povrede koje dovode do amputacije dr Branislav Marković, ortoped, rukovodilac Odeljenja protetike u ortopetskom preduzeću „Rudo“ u Beogradu.
Shodno nivoima amputacija udova postoje i odgovarajuće proteze. Poslednjih godina beleži se značajan napredak u izradi veštačkih ekstremiteta. Nove vrste materijala omogućavaju da proteze izgledaju prirodnije, da budu jače, a lakše za pokretanje, što je naročito važno za natkolene proteze. Možda će zvučati čudno, ali doctor kaže da je protetičkom odeljenju najteže da nadomesti nedostatak dela stopala.
– Taj nivo amputacije rešave sa protezom za amputaciju po Šopartu ili cipelom sa ispunom. S obzirom na to da je najčešći uzrok ove vrste amputacije dijabetes, koža koja se formira nežna je i paperjasta, i veoma je sklona novim ranama,, tako da svaki kontakt sa bilo kakvim materijalom pogoršava i otežava oporavak. Zato slobodno mogu da kažem da nam je jednostavnije da napravimo potkolenu ili nadkolenu protezu, jer je medicina, konkretno protetika, u tome najviše napredovala, nego protezu za stopalo – pojašnjava naš sagovornik i napominje da je, u globalu, neuporedivo lakše napraviti protezu za donji ekstremitet, nego za gornji.
– Po svom anatomsko-fiziološkom položaju i korišćenju, ruka je mnogo složenija od noge, jer sa nogom uglavnom samo hodamo, dok sa rukom radimo mnoge fine stvari. Postoji, naravno, biomehanička šaka koja liči na one iz filma „Ratovi zvezda“. Sa njom pacijent može da vrši kontrakcije i da obavlja razne poslove. Ona se primenjuje obično kod mlađih osoba koje imaju sačuvane nervne završetke koji daju impuls toj biomehaničkoj protezi, i koji mogu da kontrolišu sve te pokrete. Nažalost, one našem društvu nisu pristupačne, jer su skupe. Proteze koje naše socijalno plaća imaju takozvanu hvataljku, koja je najneophodnija. Ona omogućava pacijentu da pokreće palac, kažiprst, i srednji prst, kako bi mogao da uzme čašu, podigne kašiku, da se očešlja, da otvori flašu, bez obzira na to da li je proteza podlaktna ili je samo šaka. Četvrti i peti prst su fiksirani i oni služe samo da budu na broju – objašnjava ortoped i dodaje da se kod gornjih ekstremiteta mogu primeniti estetske proteze koje samo imitiraju ruku i izgledaju kao rukavica, i funkcionalne proteze, sa kojima se može raditi mnogo toga.
I kod proteza za gornje i za donje ekstremitete najznačajniji deo jeste ležište. Ono se za svakog pacijenta radi „po meri“, na osnovu gipsanog otiska patrljka.
– Veliko je majstorstvo napraviti ležište koje je pravilno pozicionirano – ne žulja i ne stvara rane, tako da pacijent može nesmetano da hoda. Zato je veoma važno imati visoko stručan tim i kvalitetne materijale za izradu ovog dela proteze. Ostali delovi se uvoze iz inostranstva. Cena zavisi od firme i tipa. Neke fond pokriva, neke ne. Postoji, recimo, obično stopalo, stopalo sa karbonskim vlaknima, koleno sa kočnicom, bez kočnice, hidraulično – navodi ortoped.
Kako je cilj svake protetike vraćanje osoba sa invaliditetom aktivnom životu, velika pažnja posvećuje se i rehabilitaciji. – Kada dobije protezu, pacijent postupno uči da hoda, prvo u razboju, koja mu je velika sigurnost da neće pasti, nakon određenog vremena kreće sa štakama na ravnoj, onda na kosoj podlozi, i na kraju, u završnoj fazi rehabilitacije, savladava kretanje uz stepenice i niz stepenice. Kod tih vežbi neophodno je stalno prisustvo fizioterapeuta koji vodi računa o progresu, i povremeno je potreban i protetičar koji treba da koriguje protezu. Ja govorim pacijentima da pravljenje proteze za ekstremitete liči na prvljenje proteze za zube. Postoji mogućnost da uspe iz prve, ali nekada se korekcije rade i više puta. Samo se ne treba obeshrabriti – poručuje doktor Marković.
Obuka za natkolenu protezu okvirno traje oko tri meseca, a ništa kraće i za gornje ekstremitete. Osim toga, posle amputacije pacijenti ne preživljavaju samo fizičke, nego i psihičke trauma i postaju vrlo sumnjičavi u ishod lečenja. Poseban problem su oni koji imaju obe noge amputirane. Zato lekari za sve njih zaista moraju da imaju ogromno strpljenje i razumevanje prilikom obuke. To je kao kad dete učimo da hoda ili da jede.
– U svakoj bolnici postoji specijalna služba psihologa koja im pomaže kako da prevaziđu taj težak period. One koji imaju dovoljno fizičke snage I volje, moguće je uspešno i protetisati. Ali, pre svega treba da eliminiše postelju, kao mesto gde se njegov život završava. Sa odgovarajućom protezom čovek može da se vrati dotadašnjem životu. Može da hoda, trči, skija, vozi bicikl, auto – ističe dr Branislav Marković i podseća na kraju:
– Koliko puta su takmičari na paraolimpijskim igrama dokazali da su u boljoj fizičkoj kondiciji nego mnogi od nas koji nemaju telesni nedostatak. To im je omogućeno zahvaljujući njihovoj fizičkoj spremi i psihičkoj stabilnosti, a naravno, ‚i dostignućima savremene medicine! Zar i naša vrhunska sportistkinja, košarkašica Nataša Kovačević, kojoj je posle saobraćajne nesreće amputirana noga, nije najbolji primer za to koliko uspeh lečenja zavisi od upornosti i motivisanosti pacijenata?
