Bez predrasuda.Probuditi interesovanje za sve ono što je van kućnog praga

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom bio je povod da razgovaramo sa Predragom Mikijem Manojlovićem, glumcem koji je obeležio srpsko pozorište i kinematografiju, a koji je već šest godina na čelu Radionice integracije, koja osobe sa invaliditetom ravnopravno uključuje u umetnički proces.

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom bio je povod da razgovaramo sa  Predragom Mikijem Manojlovićem, glumcem koji je obeležio srpsko pozorište i kinematografiju, a koji je već šest godina na čelu Radionice integracije, koja osobe sa invaliditetom ravnopravno uključuje u umetnički proces.

U programu Radionice integracije učestvuju značajni umetnici ne samo iz Srbije već iz celog regiona. Među poslednjima je i Mira Furlan sa svojom dramom „Dok nas smrt ne razdvoji“.

– Da li je teško okupiti ovakve umetnike?

– Lako je. Nije ih teško okupiti, ali to je jedan deo Radionice. Ponekad je teže okupiti onaj drugi deo, koji se odnosi na osobe sa invaliditetom, umetnike koji to jesu, ali mi to možda do sada nismo znali. Njihov rad zavisi od mnogo elemenata, kao što je njihovo radno vreme, raspored rada profesionalaca koji rade sa njima. Ponekad je teže to sve uskladiti.

– Kako izgleda rad sa osobama sa invaliditetom0? Za većinu je to novo iskustvo.

– I za mene je to bilo novo iskustvo. U radu sa njima nema nikakve razlike osim što poneko prvi put ulazi u razvijanje procesa u kojem nikad nisu bili.

– Na osnovu kojih kriterijuma kreirate program Radionice?

– Nema kriterijuma, ima samo ideja. Program sastavljamo na osnovu ideja koje imamo i ljudi koji žele da učestvuju.

– Jedan od ciljeva Radionice je da probudi i uznemiri takozvanu „videću“ publiku. Da li na osnovu toga možemo da zaključimo da nije najveći hendikep telesni invaliditet već kad smo „slepi kod očiju i gluvi kod ušiju“?

– Želimo da uznemirimo javnost, ali ne u negativnom smislu. Želimo da probudimo interesovanje kod ljudi za sve ono što je van našeg kućnog praga, za sve ono što je van našeg interesa, privatnog, porodičnog ili profesionalnog, da probudimo interesovanje za toliko toga što se oko nas događa, a posebno prema ljudima sa invaliditetom koji predstavljaju veliki deo naše populacije i koji nemaju pravo mesto u društvu koje zaslužuju i koje im pripada. Radionica traje već šest godina. Mislim da smo neke probudili, u dobrom smislu ih zainteresovali, uznemirili i obradovali i njih i publiku i sebe.

– Da li smo „slepi kod očiju i gluvi kod ušiju“?

– Ja nisam, za druge ne znam. Teško je suditi i ne treba suditi. Teško je davati mišljenje o drugima.

– Koje su predrasude kada je reč o osobama sa invaliditetom. Ljudi najčešće smatraju da nisu sposobni da ravnopravno učestvuju u umetničkom procesu.

– Mi ih u Radionici nemamo. Generalno kad govorimo o predrasudama, kod ljudi na teritoriji bivše Jugoslavije koji se bore za goli život na razne načine iz raznoraznih razloga: društvenih i političkih, prisutne su razne predrasude. One su verske, nacionalne i generalno otpor prema drugim nacionalnostima. Svuda je takva vrsta predrasuda i mržnje prisutna u svetu, ali nigde to nije tako izražena , vidljiva, osim donekle u Belgiji, gde je strogo kontrolisana. Kada je reč o osobama sa invaliditetom, netačno je da one ne mogu ravnopravno da učestvuju u umetničkom procesu. One imaju svoje posebne unutarnje mogućnosti. Isto je tako i sa drugim poslovima. Postoje specifični poslovi koje ne mogu da obave, ali sve ostalo mogu kao i drugi.

– Celog života „pripadate“ glumi, koliko se angažman u Radionici razlikuje od vašeg dosadašnjeg iskustva?

– Sve ulazi u iskustvo razumevanja sveta koje stičem i ne razlikuje se od mog pristupa koje je uvek – uporan do kraja nekog procesa čiji sam deo, kakav god bio taj process.

 

03.12.2013.

Specijalni dodatak Bez predrasuda

– Urednik: Bojana Bačić – Novinari: Vladimir Matković, Aleksandar Tomić – Lektura: Ana Rončević – Priprema: Slobodan Sremčević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор