Borimo se kao lavovi, a krivicom države živimo kao psi!

INTERVJU NEDELJE
Milan Grahovac rođen je pre 34 godine sa dijagnozom ahondroplastije, retkog oboljenja koje prouzrokuje nizak, patuljasti rast. Detinjstvo je proveo u borbi sa bolešću i lavovski se trudeći da, za početak, samostalno dohvati kvaku – onda je dosegao zvezde.

Na pobedničkom postolju

– Ahondroplastija je teško oboljenje o kome se kod nas malo govori, kako je izgledalo detinjstvo sa ovom bolešću?
– Bilo je vrlo nezgodno. Nisam mogao da dohvatim kvaku kao dečak, morao sam nekoga da molim. Mojim roditeljima je odmah po rođenju postalo jasno da neću biti kao druga deca, u početku su tražili lek, verujući da mogu da ozdravim, onda su shvatili da je operacija jedino rešenje.

– Kakva operacija je bila u pitanju? – Produživanje ekstremiteta. Zahvatom su mi udovi povećani i porastao sam 22 centimetra, dok sam pre operacije imao samo 97. Bilo je to teško iskustvo, imao sam samo sedam godina i otišao sam čak u Sibir na vrlo bolan tretman.

– A kada si se vratio? – Bilo mi je jasno – rođeni sam borac. Redovno sam išao u školu, a deca, verujte, umeju da budu okrutna. Zvali su me „patuljak”, „glavonja”, ali to se na kraju promenilo. Postao sam omiljen među drugarima i čak dva puta bio predsednik odeljenske zajednice. Iz tog perioda imam divna prijateljstva, pravim ljudima bitna je samo nečija ličnost.
– A onda su došli studentski dani… – Jesu, mada sam ja uvek bio izuzetno svestran, što me na kraju „odvuklo” od Pravnog fakulteta, koji sam upisao. Glumio sam tada u Narodnom pozorištu, ušao u politiku, otkrivao svet. Vukla me mladost, sport, ljubav…
– I ljubav prema sportu? – Oduvek! Plivanjem sam počeo da se bavim kada me pokojni ujak doveo na bazen, još kao dečaka. Bio je ogromna motivacija u mom životu. Ironično, ali iako sam 2009. bio svetski prvak u ovom sportu, nikada ga nisam zvanično trenirao. Bavio sam se džudom i stonim tenisom, pucao sam iz samostrela…
– Samostrela?! – Što da ne? (smeh) U svemu u čemu sam mogao oprobao sam se. Pucao sam iz samostrela jednom na svetskom takmičenju i hteo posle da ga kupim, ali mi je drug rekao: „Nemoj, Mima, to se vodi kao oružje, uhapsiće te”, pa sam odustao.
– A ti ne odustaješ lako. Od amatera si stigao na dva svetska takmičenja. Kako? – Borbom sa samim sobom, uvek tražeći način da budem bolji. Zadovoljan sam, učestvovao sam na dva svetska takmičenja i osvojio jedno zlato, četiri srebra i jednu bronzu, a još nisam za bacanje!

– Kakav je osećaj biti prvak sveta? – Nisam verovao šta sam uspeo! Kad god se setim, naježim se. Pobedio sam tada Poljaka i Britanca. Umalo sam diskvalifikovan zbog gluposti, skrenuo sam sa svoje staze, a u poslednjem trenutku sam se vratio i pobedio.
– Istog dana kada si se vratio kao šampion sveta, sa čak četiri medalje stigli su Milorad Čavić i Nađa Higl, njih je sačekao doček – tebe opštinski „kec”. – Bedan osećaj. Čuo sam se sa ljudima iz ministarstva, pitao sam da li ima nekakvog prijema za paraolimpijce, kada su rekli da nema, tiho smo otišli. Nismo se nikom nametali. Eto, posebno sam ponosan na čestitku predsednika Tomislava Nikolića, mislim da sam prvi paraolimpijac kome je ukazana ovakva čast. Lepa reč mnogo znači. Neka političari zadrže novac, mi ćemo svoje dostojanstvo.

– Što se novca tiče, najviše si problema imao upravo sa državom? – Samo sa njima! Sugrađani su mi prilazili na ulici i bodrili me, pomagali mi i oni koji imaju malo, samo mi političari prave problem. Tako je puštena buva da mi je grad Sombor za ovo prvenstvo dao 200.000 dinara, što nije tačno. Da, pre su mi pomagali, ovog puta nisu, a ja neću nikoga da moljakam i da klečim. Sebi sam se dokazao, sve što radim radim za svoju državu i za svoj grad, za ljude kojima treba neka dobra vest.
– Posebno si posvećen pomaganju osobama niskog rasta, kakva je njihova situacija? – Preteška. Evo, odgovorno tvrdim, bilo kog paraolimpijca ili čoveka sa nedostatkom da intervjuišete, čućete herojsku životnu priču. Bore se kao lavovi, a krivicom države žive kao psi.
– U kojoj sferi života je najviše izražena diskriminacija? – Ima je svuda. To je problem sa vidljivim nedostatkom. Najgore je pri zapošljavanju. Ja sam jedva uspeo da dobijem privremeni posao. Poražava me kad čujem da neko sa najvišom stručnom spremom ima manju platu od kolege zato što je, eto, nizak rastom. S godinama je sve gore, posebno jer osobe niskog rasta nemaju pravo na tuđu negu. Eto, ja sam uspeo da odem na operaciju, ali mnogi nemaju tu mogućnost. Zamislite, da sam pijan seo u kola, izazvao saobraćajnu nesreću i ostao invalid, imao bih pravo na tuđu negu, a osoba rođena sa problemom je nema. Zato sam se posvetio „Pokretu malih ljudi Srbije”, koji okuplja osobe niskog rasta i motiviše ih da izdrže.
– Kritikovali su te zbog tog „mali ljudi” u nazivu? – Jesu, ali naziv lako može da se promeni, situacija ne, a slučaj je da smo za ovu državu mi „mali”. Na 25.000 beba rodi se jedna beba niskog rasta, to je svetska statistika, u Srbiji niko nije vršio ispitivanja, čak se ne zna koliko ih ima, a postoji oko 800 boljki koje izazivaju nizak rast. Mi nastavljamo dalje, cilj pokreta je da pokažemo da možemo da budemo i te kako veliki.
Želim četvoro dece– Koji su ti planovi za dalje? – Ja sam već u godinama u kojima me čeka možda još jedno svetsko prvenstvo, posvetiću se onima koji tek dolaze. Pomoći ću sportistima da dokažu sebi, Srbiji i svetu koliko mogu. Želim da osnujem porodicu, ja sam jedan od onih koji žele po četvoro dece. Volim rodni Sombor i porodične ljude. U vreme baka i deka bilo nam je gore, a bilo nas je više. Imajmo veru u Srbiju i u sebe.

„Španovićeva, Bekriću, samo napred!”

Milan Grahovac je vrlo omiljen među svojim kolegama i sugrađanima, a glasanjem čitalaca B92 ga je 2009. proglasio za sportistu godine, ispred Novaka Đokovića i Nađe Higl. On se danas posebno divi Ivani Španović „Čestitam Španovićevoj. Ona je talentovana i perspektivna i želim joj još mnogo, mnogo zlata! Od sportista posebno se divim Emiru Bekriću, Željku Rebrači, koga i lično poznajem. Izuzetna karijera i porodičan čovek, isto važi i za Nenada Borovčanina, Divca i Tanju Dragić. Od poznatijih ličnosti retko me impresioniraju zvezde, divim se onima kojima je najteže, posebno Niku Vujučiću, jer zna da prenese divnu poruku nade, a ona je svima potrebna. Čuvajte jedni druge i verujte do kraja!

Оставите одговор