Invalidi uče da žive novi život

Dom za odrasla invalidna lica u Zemunu često jedino utočište za najteže bolesnike. U ovoj ustanovi smešteno 80 nepokretnih štićenika. Svaka pomoć dobrodošla

BILA sam puna želja, planova, snova… A onda, u trenu, mladost je zastala. Sećam se udarca automobila i mraka. Probudila sam se iz kome, ali moje noge nisu mogle napred. Korak mi je stao u 21. godini.

Milada Lazić (55) iz Mačvanskog Pričinovića kraj Šapca duže od tri decenije prikovana je za invalidska kolica. Jedna je od prva četiri stanara Doma za odrasla invalidna lica u Zemunu. Ova ustanova (otvorena 1978. godine) njen je dom i utočište. Kao i još 80 štićenika koji, i pored teške muke, ne misli da je život prestao sa bolešću. Svi žive život iz početka. Većina je najmilije ostavila kod kuće, a u dom su došli da ne budu na teretu. Neki su samo poželeli da poslednje dane prožive sa ljudima iste sudbine.

I Milada je u periodu mučne i duge rehabilitacije prolazila, kaže, pakao privikavanja na „drugi život“.

– I kad mi je bilo najteže znala sam da predaje nema, da život nema reprizu i da, iz kolica, moram da nastavim svoju priču – govori.

“SVE JE MOGUĆE”– I kad posustanem, u sitnicama tražim sreću – kaže Milada Lazić. – Raduje me lep dan, slušam kišu, čitam, i kao predsednica Udruženja „Sve je moguće“ iz svoje male sobe planiram brojne aktivnosti koje život nepokretnim ljudima čine boljim.

 

Kad je ostala bez roditelja i pored ljubavi braće i sestara odlučila je da život nastavi u ustanovi socijalne zaštite sa ljudima koje vezuje ista sudbina. U početku joj je bilo teško, daleko od svog doma, dvorišta, cveća i bašte. Daleko od prijatelja. Kako se dom vremenom punio, sa svakim novim stanarom stizalo je i novo podsećanje na – zakovan korak. Dolazili su ljudi različitih karaktera, navika, iz raznih socijalnih sredina, neki spremni da život ne prihvate kao patnju, drugi kivni i besni na sebe i sudbinu.

Dom nije kuća, ali je, kako kaže Srđan Simeunović, v. d. direktora, mesto koje koliko-toliko uspeva da nadomesti porodično okruženje stanarima – osobama sa invaliditetom.

– Organizujemo likovne kolonije, olimpijske dane, aktivan je i šahovski klub, kao i atletski – kaže Simeunović. – Mnogo nam toga nedostaje, ali se trudim da podstaknem i zaposlene i stanare da ne posustajemo.

Kad je nedavno došao na ovu funkciju dom je zatekao u lošem stanju. Osim krova koji je prokišnjavao zapanjilo ga je što ni lift nije radio!

Na to podseća i Marija J. (65):

– Mesecima smo se mučili da dođemo do soba na gornjem spratu. Radio je samo jedan mali lift, pa smo u redovima, mučeći se, čekali red. Sramota!

I G. J. (62) ogorčen je na državu koja dovoljno ne brine o invalidima.

– Za 42.000 dinara, koliko mesečno izdvajamo, i hrana bi mogla da bude raznovrsnija, a smeštaj komforniji – kaže G. J. – Nama koji smo u jednokrevetnim sobama lakše je. Izuzetno je teško kad jednu sobu dele tri teška invalida.

Antoneli M. (38) u goste je došla sestra. Drži je za ruku, raspituje se o terapiji, o tome kako spava, treba li joj nešto. Mnoge niko mesecima ne posećuje. Neki godinama unazad nisu videli najbliže. Neki su se privikli na usamljenost, drugi bolno u duši jecaju za svojim bližnjima.

– Iako ih bolest zbližava, svako pati na svoj način – kaže direktor. – Zaposleni, njih 73, trude se da lepom rečju i pažnjom nadomeste ljubav i pažnju. Melanholija ovde nije drag gost. Zato se trudimo da dovedemo muzičare, da organizujemo zabavne večeri, uredimo prostor u kojem žive.

Ostavite odgovor