Oslobodimo se predrasuda

Zakoni koji garantuju jednaka prava nisu dovoljni za stvarnu ravnopravnost među ljudima. Ona ne može biti ostvarena ako se ne otklone prepreke koje sprečavaju da svi ljudi u jednakoj meri uživaju svoja prava. Kad su u pitanju osobe sa invaliditetom, prepreka je na svakom koraku.

Retke su ginekološke i stomatološke ordinacije koje su im prilagođene, obrazovni sistem u mnogim svojim segmentima nije inkluzivan, zvučni semafori su retkost, kao i udžbenici namenjeni slepoj i slabovidoj deci. To što treba učiniti odavno je zapisano, ali se ne sprovodi. Da li je u pitanju nedostatak novca, nepoštovanje zakona ili nešto treće?
O tom trećem mogli bismo baš ovih dana svi da razmišljamo dok se s ponosom radujemo vestima iz Londona, gde 13 paraolimpijaca i paraolimpijki donosi pet medalja. U nekim medijima i dalje ih nazivaju „hendikepirani“, „invalidi sa posebnim potrebama“, „ljudi sa oštećenjem“.

Zar njihov uspeh ne treba da bude dodatni motiv onima koji o njima pišu i govore da ih barem oslovljavaju tako da se ne osećaju kao građani drugog ili trećeg reda?
Svest o potrebama i pravima osoba sa invaliditetom najvažnija je u smanjenju diskriminacije i predrasuda prema onima koji s preprekama žive svakoga dana. Jer diskriminacija jeste kada ne možete da uđete u autobus gradskog saobraćaja, u bioskop, na fakultet. O neravnopravnom položaju govori i podatak da je u Srbiji zaposleno samo 13 odsto osoba sa invliditetom, i da je njihova nezaposlenost tri puta veća nego kad ostalog stanovništva.
Zato još mnogo treba raditi da bi se propisi s papira pretvorili u praksu koja omogućava ravnopravan položaj osoba sa invaliditetom u društvu. Zato, umesto medicinskih kvalifikacija i sažaljenja, ponudimo posao i jednake mogućnosti…

 

Među njima su neki novi Rej Čarls, Sara Bernar, Ludvig van Betoven, Artur Klark, Stiven Hoking – osobe sa invaliditetom koje su zadivile i promenile svet.

Оставите одговор